На фронту родног идентитета, на Новом Зеланду је направљен искорак који је и изненађујућ и узнемирујућ. У тој острвској земљи, још од 2018. године омогућено је самопотврђивање промене пола, али уз једно веома упадљиво ограничење: потребно је да докажете да сте прошли одговарајуће хормонске и хируршке третмане. Међутим, након само три године, новозеландски парламент направио је још један квалитативни искорак: без обзира на то да ли је било интервенција на телу одређене особе, свако ко то жели, може да дође у матичну службу и промени пол из мушког у женски и обрнуто. Предлог закона усвојен је једногласно, у можда најотворенијој ЛГБТ+ земљи на свету.
Иновацију је снажно заговарала министарка унутрашњих послова Џен Тинети која је прокоментарисала да је то дан у историји њене земље „на који треба бити поносан“. Додала је да је то промена која ће „заиста много значити трансродним, небинарним, ЛГБТ и интерсексуалним Новозеланђанима“, и која ће, према речима министарке, подржати младе тако што ће им дати „ауторитет над сопственим идентитетом, као и промовисати њихово „ментални здравље“ и „осећај благостања“.
Елизабет Керекере, посланица Зелене странке и декларисани заговорник ЛГБТ+ питања, такође је у сузама поздравила изгласавање закона, али је рекла да је разочарана што закон не предвиђа могућност да буде примењен на имигранте, избеглице или тражиоце азила. Још једна искључена категорија, барем за сада, јесу Новозеланђани рођени у иностранству, али министарка Тинети се обавезала да ће уклонити и ту препреку.
Док је у Парламенту све протекло глатко, ван политичке арене забележена је мало другачија ситуација. Захваљујући феминисткињама.
На пример, феминистичка група Speak Up for Women (Глас за жене) доследно се противи закону још од када је представљен 2018. године. Ово противљење скупо је коштало феминисткиње, јер су означене као антитрансродне, а затим им је забрањено да одржавају догађаје на разним местима, укључујући и градску библиотеку у Крајстчерчу. Поред тога, портпаролка Националне партије жена Никола Григ изразила је забринутост због „друштвеног утицаја“ на особе које „осећају да више нису у стању да изразе своје мишљење“. Министарка Тинети је још једном одсечно одговорила: „Трансмизогинија је и даље мизогинија“, и тиме питање жена и хомосексуалаца ставила у исту раван.
Међутим, нови новозеландски закон неће одмах ступити на снагу. Биће потребно да прође осамнаест месеци, а током тог времена влада ће се консултовати с „дугиним“ заједницама како би осигурала да закон подржава оне који имају користи од њега. Такође ће бити потребно да се одреде одговарајуће особе које ће пружити подршку младима приликом подношења пријаве, да се обезбеди да извод из матичне књиге рођених садржи небинарне опције, као и да се утврде услове за свакога ко жели да промени пол више пута.
Ова новина, коју је народ поздравио, издваја се пре свега због веома очигледног парадокса. Наиме, закон је усвојен да би се заобишла медицинска и судска бирократија, а заправо ће највероватније произвести додатне правне компликације приликом издавања нових сертификата. Штавише, пошто нема ограничења за промену пола у било ком смеру – јер то можете да урадите и више пута у животу – матичне службе и судови биће још заузетији и имаће више посла него раније. Ако ће по принципу самоидентификације сви бити поштеђени муке хормонске и хируршке транзиције, колико превара може да се догоди на основу ове наводне додатне слободе? Колико ће длакавих, брадатих мушкараца моћи да се прогласи женама, да самовољно упада у женске тоалете и свлачионице, или да се такмичи на женским такмичењима, и олако побеђује жене?
Укратко, новозеландска џендеристичка реформа само је једна епизода дебате која је сада већ постала глобална. Уједињено Краљевство је епицентар антрополошког сукоба и подељеног јавног мњења, посебно након још једне пресуде у случају Тависток. У Мексику, веома католичкој и мачо земљи, Врховни суд је дозволио право малолетника да промене биолошки пол. Међутим, док с једне стране, психијатрија почиње да мења став о родној транзицији, а сведочења о примерима такозване детранзиције (повратак трансродних особа у првобитни пол – прим. прев.) и даље експоненцијално расту, чини се да се већина националних законодавстава и судства креће ка ставу да је људско биће „флуидно“, несупстанцијално и недефинисано на психосоцијалном и сексуалном нивоу, али управо зато што је крхко и подложно манипулацији, може се лако свести на ствар или на роба, што значи да је заправо изузетно „профитабилно“.
Коментари на чланак