На дан 28. априла, пре три године, умро је Алфи Еванс. Није имао ни две године, а већ је умирао у болници, у родном Уједињеном Краљевству, после дугих и жестоких борби које су од његовог живота и његовог малог тела направили бојно поље; умро је после пет дана агоније након што је скинут са апарата који су га одржавали у животу због тешке неуровегетативне болести.
Узалуд су родитељи тражили да га пребаце у другу болницу, на пример у некој другој земљи, где би барем могли да пробају палијативну терапију. Узалуд је апеловао и папа, узалуд су били протести удружења за људска права. Није вредело ни што је болница Бамбин Гесу у Риму била спремна да се брине о детету, нити што је италијанска влада Алфију доделила право на лечење, па чак му дала и држављанство, управо због тога да би могао да буде пребачен у Италију.
Алфи Еванс (9. мај 2016 – 28. април 2018), Чарли Гард (4. август 2016 – 28. јул 2017), Исаија Хаструп (18. фебруар 2017 – 7. март 2018).
Три приче које су трагично сличне, троје деце којима је ускраћена основна здравствена нега, три уништене породице, три надгробна споменика са именима и датумима. Попут песама о покојницима из збирке Едгара Лија Мастерса Спун Ривер, али без речи, сачињених само од успомена.
Чарлијеви родитељи нису смели ни да одведу дете кући. Након што им је син скинут с апарата за одржавање у животу, није им дозвољено да га одведу кући како би последње тренутке живота провео у мајчином загрљају, када више није било могуће лечити га ни на који начин.
То су „познате“ жртве, али ко зна колико има непознатих, умрлих упркос њиховим родитељима који су се жестоко борили, али, нажалост, узалуд; свима нам је загарантовано право на живот, али је очигледно да ово право у ствари уопште није загарантовано свима. А све у име такозваног „најбољег интереса“, као да је то за њихово добро. Тако барем каже Европски суд за људска права.
Очигледно је да неки људи сматрају да су нечији животи мање вредни живљења, а – сасвим „случајно“ – то су увек животи других људи, а не оних који те речи изговарају. Штета што неко има такву моћ одлучивања и што је због тога трагично одговоран.
Јер ако је могуће убити бебу која је још у материци мајке, зашто то не можемо урадити и одмах после порођаја? Зашто не након годину или две, ако нешто „пође по злу“?
Зашто не након неког времена, кад једном мину нежности првих тренутака и када прође она прва, најлепша фаза. Ионако је дете препуштено на милост и немилост одраслих, зашто онда исцрпљени родитељ не би могао да се отараси детета кад осети да једноставно више нема снаге да се бори?
Зашто не после неке озбиљне незгоде након које неко постане инвалид?
Зашто не кад старост савије човеку леђа, а вољу за животом сабије у депресију тешку попут камене громаде?
Реторичка питања, наравно. Али не и бескорисна.
Нису бескорисна јер је Пипа Најт озбиљно болесна. Још је жива, има пет година, могла би да живи код куће с родитељима, свакако уз одговарајућу негу и подршку, међутим неко предлаже да је треба убити, неко мисли да она треба да буде следећа овој на трагичној листи.
Сада је погледајте у очи и усудите се да кажете да она треба да умре јер је то за њено добро. Но, причаћемо још о овоме.
Коментари на чланак