Кад је држава власник деце, а родитељи немоћни

Last updated on January 21st, 2021 at 12:23 pm

Оба дечака рођена су у Британији – Алфи у мају, а Чарли у августу 2016. године – и веома брзо им је установљено да имају генетска обољења која им ометају чак и основне животне функције. Чарли је имао веома ретко обољење због ког у ћелијама његовог организма није било довољно митохондријалне ДНК, а Алфију је установљено дегенеративно неуролошко обољење. 

У оба случаја, болница је саветовала родитеље да се дечацима ускрати помоћ за одржавање живота, јер је то у њиховом „најбољем интересу”, те да им треба пружити само палијативну негу како би могли „достојанствено” да умру. Родитељи су се жалили суду, али након дугачког судског процеса, па чак и жалби Европском суду за људска права, није им дозвољено да одведу децу у иностранство како би покушали експериментално лечење и продужили им живот.

Није помогло ни то што су се у њихово име огласили и папа Франциско, председник САД-а Доналд Трамп, као и бројни медицински стручњаци и научници широм света који су понудили помоћ. Није помогло ни што је италијански министар спољних послова доделио је Алфију италијанско држављанство како би олакшао пребацивање у Италију на лечење.

Крајем јула 2017. године Чарли је скинут са апарата за дисање. Док су га родитељи држали за руку, он је полако умирао. Накратко је отворио очи, а затим их заувек склопио.

Алфи је скинут са апарата за дисање 23. априла 2018. али је самостално дисао све до 28. априла, када је издахнуо.

Ова два случаја наводе нас да се запитамо ко има право да одлучује о томе шта је у најбољем интересу детета – родитељи или држава. Кад дође до дијаметрално супротног мишљења државе и родитеља, ко доноси коначну одлуку? 

Према британском закону, у случају различитог мишљења лекара и родитеља, коначну одлуку доноси суд „у најбољем интересу детета”. Шта то заправо значи можемо наслутити и из образложења пресуде у случају Чарлија Гарда, где се између осталог каже да најбољи интерес детета „не мора увек да значи продужетак живота” те да жеље родитеља, „ма колико биле разумне с људског становишта, у потпуности су небитне приликом разматрања објективног најбољег интереса детета.”

Можда на први поглед делује да је најлакше „прекратити муке” некоме ко пати и нема изгледа за излечење, али за родитеље ова два дечака не можемо рећи да су желели да им деца пате. Срж проблема можда је најбоље изнела Чарлијева мајка Кони када је у једном твиту написала: „Имамо новац већ дуже од 2 месеца, али нам НИЈЕ дозвољено да РОЂЕНОГ сина одведемо у болницу која жели да проба да му спасе живот! Зашто се нама, као родитељима, не верује? Зашто се докторима у Америци не верује? Зашто не можемо да пробамо да спасемо живот нашем сину?”

Ово отвара питања о медицинској етици и о томе шта значи да нечији живот „није вредан живљења”, или да некоме треба ускратити лечење јер ће извесно имати „лош квалитет живота.” Истим разлозима оправдава се и абортус у случају неповољне пренаталне дијагнозе, па чак и када је беба просто „нежељена” (можда је боље рећи „непожељна”), уз тврдњу да ће болесно или нежељено дете трпети разне физичке или психичке последице, те је самим тим за њега боље да се уопште и не роди.

Овакве ситуације нарочито су проблематичне за нас хришћане будући да ми већ више од 2000 година сматрамо да је живот сваког човека непроцењив и јединствен, и заслужује заштиту од зачећа до природне смрти. Због тога је и „убиство из милосрђа” или еутаназија за нас неприхватљива јер чврсто верујемо да нико осим Творца нема право да прекрати нечији живот.

Ако Чарлијеви и Алфијеви родитељи нису желели да одустану, упркос минималним изгледима за излечење, зар нису имали пуно право да покушају лечење на другом месту? Или да доведу дете кући и старају се о њему како могу и умеју – а суд им чак ни то није дозволио.

Добро је позната библијска прича о добром пастиру који оставља 99 оваца да би тражио ону једну која се изгубила. Гледано овоземаљском логиком, делује нелогично оставити толико благо зарад само једне овце. Није ли много паметније жртвовати једну, него изгубити и оних 99?

Међутим, прави смисао ове приче схватамо тек када се нађемо у ситуацији да смо ми та једна изгубљена овца коју неко покушава да спасе, упркос малим изгледима за успех. 

То су нам личним примером показали ови храбри родитељи, а нама остаје да се запитамо какво смо друштво изградили ако је неопходно да уопште дискутујемо о томе да ли беба има право да се роди или не, и да ли болесна особа има право на лечење.