Република Намибија је ретко насељена држава у јужној Африци. Са 2,7 милиона становника, или 3,3 становника по квадратном километру, заузима друго место у свету по најнижој густини насељености. Већи део њене површине заузимају пустиње Намиб и Калахари.
Стопа раста становништва Намибије за 2020. годину је око 2% , баш као и у Конгу, Сенегалу, Египту. Али и у Саудијској Арабији и Луксембургу, на пример. Наравно, у том случају се доходак по глави становника значајно мења.
Намибија је једна од најмлађих држава на афричком континенту: била је колонија Немачке империје под именом Немачка југозападна Африка између 1884. и 1919. године, затим део Јужноафричке уније под британском круном до 1961. године, па провинција Јужноафричке републике, све до стицања независности 1990. године.
Наслеђе јужноафричке ере које је још увек на снази јесте закон који регулише приступ абортусу у земљи: Закон о абортусу и стерилизацији 2 из 1975. године, који је у Јужној Африци укинут 1996. године, и који дозвољава добровољни прекид трудноће само када постоји опасност по физичко и/или психичко здравље мајке, опасност од озбиљног и неповратног инвалидитета нерођеног детета и где је трудноћа последица силовања или инцеста. То је више него довољно, заправо и превише.
Али очигледно није довољно, будући да је, на пример, у периоду 2015–2016. HEARD, истраживачка организација повезана са Универзитетом Квазулу-Натал, Јужна Африка, користећи уобичајени аргумент о ризицима повезаним с „небезбедним абортусом“, ширила студије и памфлете у којима се жале због тога што абортус „на захтев“, који се сматра људским правом, није лако доступан у тој афричкој земљи.
Очигледно да није довољно ни данас, пошто је крајем октобра Влада Намибије одржала консултације о Закону о абортусу, који су у судници и на друштвеним мрежама покренули заменица министра здравља и социјалних услуга Естер Муинјангве, адвокат за људска права и специјални саветник за Африку при Уједињеним нацијама Бјенс Гаванас и групе активиста за абортус као нпр. Она одлучује (SheDecides) и Коалиција гласови за изборе и права (Voices for Choices and Rights Coalition).
Садашњи закон сматра се превише рестриктивним. На јавним расправама, извршни директор Министарства здравља и социјалних услуга Бен Нангомбе, како је пренето на сајту листа Намибијан сан и на његовом Твитер профилу, навео је да Министарство „верује да је садашњи закон о абортусу застарео и да га треба изменити, и донети нови закон који обухвата и говори о стварностима на терену“.
Ово питање детаљно је описано у чланку обајвљеном у британском Телеграфу од 2. новембра, где се такође истиче да би „…међутим, до измене закона могло проћи још најмање годину дана. Након националне дебате, уследиће регионална јавна саслушања о абортусу, након чега ће бити састављен извештај и представљен парламенту“, при чему делује као да је аутору чланка жао што закон није отишао дођавола већ сада.
Штавише, рекло би се да Телеграф подржава гласове оних у Намибији који су уживали у дугачком аплаузу када је прошлог месеца Бенин одобрио легализацију абортуса.
Изнад свега, овај британски лист подржава став оних који сматрају да је садашњи намибијски закон остатак патријархата, религије и апартхејда.
Да, апартхејда, ако погледамо шта је написала ауторка чланка, Сара Њуи: „Закон о абортусу и стерилизацији из 1975. године, кажу историчари, уведен је да би се белкиње спречиле да прекину трудноћу због опште хистерије да ће их црначко становништво бројчано надмашити.“
Људски је и очигледно да, када смо суочени, сједињени, уплетени или у компромису с трагичном политиком расне сегрегације на штету читавог становништва, било који закон није само лош, већ је заправо одвратан. Ово, међутим, не умањује чињеницу да би било одвратно проширити приступ абортусу, чак и абортусу на захтев, што би, поред тога што не даје обештећење онима који су били жртве апартхејда, представљало и кршење неотуђивог, недодирљивог права – права о ком не може бити преговарања, права на живот.
Ндилокелва Нтенгве, суоснивач самозване организације која се залаже за абортус, Коалиције гласови за изборе и права, изјавила је заТелеграф да „ми полако деколонизујемо и уклањамо остатке апартхејда из нашег Устава… да бисмо заиста изградили једнако и праведно друштво за све Намибијце. […] То значи да се, коначно, бавимо институционалним законима који су годинама коришћени за угњетавање жена, тинејџерки и родно неконформних особа“. „Поштено и праведно друштво“ за све Намибијце: све осим за бебе у материци. За њих нема правде ни правичности.
Коментари на чланак