Имран је четрнаестогодишњи дечак који живи у области Пабна у Бангладешу. Дане проводи у затвореном у фабрици, радећи с тканинама и машином за шивење. Ради за дневницу. Међутим, до марта, пре него што је ковид-19 дошао и у његову земљу, Имран је био ученик. Тада му је школа затворена због пандемије и он је часове почео да прати преко уређаја. Његова породица је веома сиромашна, и не може да приушти рачунар, таблет, паметни телефон нити телевизор, па је Имран био принуђен да одустане од учења и запосли се на напорном и исцрпљујућем послу.
Породице су све сиромашније
Прича о Имрану је измишљена, али илуструје стварност. Проблемом повећаног дечјег рада у Бангладешу због „учења на даљину“ бавио се портал UcaNews. Један од тинејџера који су напустили школу каже: „Видео сам како се отац мучи да прехрани породицу. Послао нас је у школу упркос свим потешкоћама. Желео сам да радим и да му помогнем, али он није пристао на то. Дозвољавао би ми да радим тек када би се настава завршила.“ Овај вирус задао је још један ударац несигурној економској ситуацији у Бангладешу, толико да су многа, већ бедна домаћинства, рад мале деце видела као тужан, али неопходан извор прихода.
Подаци
На хиљаде сиромашне деце у Бангладешу принуђено је да због пандемије престане са школовањем. Према извештају Interim Education Watch 2020-21, који је израдила НВО Кампања за популарно образовање (CAMPE), 69% анкетираних ученика не прати наставу на даљину, а 57,9% је изјавило да не могу да је прате јер немају неопходне електронске уређаје. „Програми за учење на даљину генерално су неефикасни. Ученици су рекли да немају телевизоре, лаптопове, рачунаре и паметне телефоне,“ рекао је за Daily Star Мостафизур Рахаман, један од аутора студије. Поред тога, око 25% наставника страхује да ће још више деце напустити школу.
Притисак на владу
Извештај такође помиње да би 75% ученика желело да се врати у школу што је пре могуће, док 80% званичника образовних невладиних организација лобира код владе како би се деци обезбедило право на школовање. Власти Бангладеша су 17. марта затвориле све школе и све разреде. Последњих месеци, затварања су повремено продужавана, а према најновијој одлуци, школе остају затворене. Рашида К. Чаудури, директорка невладине организације CAMPE, изјавила је за UcaNews: „Очигледно је да се овим наноси огромна штета ученицима, стога наставници и родитељи желе да се школе и универзитети ускоро поново отворе. Влада мора брзо да одлучи, јер ће у противном ученици и даље испаштати.“ Власти желе да се школе постепено отварају између друге половине фебруара и прве половине марта.
У сеоским срединама је још горе
Читава година без школе права је социјална и образовна катастрофа. Ранџан Пурификејшн, директорка католичке школе St. Mary’s Junior School у округу Бандарбан, верује да је ситуација у руралним областима још гора него што је приказано у извештају. Наставници у њеној школи потрудили су се да ангажују ученике након затварања, и чак су прешли и на кућно образовање, али директорка страхује да би 10–15% ученика могло да напусти школу. „Ако су подаци истинити“, коментарише Џиоти Ф. Гомес, секретар фонда Бангладешког католичког образовног одбора, „мислим да је боље да се образовне институције што пре отворе.“ Што пре то боље, пре него што „нова нормалност“ не нанесе непоправљиву штету.
Извор слике: Ђак у Бангладешу, фото GMR Akash са Wikimedia Commons, самообјављено дело, лиценцирано од CC BY-SA 3.0.
Коментари на чланак