УН објављује извештај о кућном образовању који подрива аутономију породице

Дана 25. септембра 2025. године, УНЕСКО је објавио свој први извештај који се посебно фокусира на кућно образовање, под називом „Кућно образовање кроз призму људских права.” Студија истражује како се образовање код куће уклапа у међународни оквир „права на образовање”. На први поглед, документ делује неутрално и дескриптивно — али ближи поглед открива јасну заговарачку тежњу ка снажнијој државној регулативи и надзору кућног образовања.

Иако међународно право не говори експлицитно о кућном образовању, извештај тврди да држава има обавезу да гарантује квалитет образовања у свим окружењима — укључујући и домове. Признаје право родитеља да бирају како ће се њихова деца образовати, али одмах повезује то право са дужношћу државе да спроводи минималне стандарде и одговорност.

Извештај указује на неколико забринутости у вези са окружењем кућног образовања: доводи у питање да ли домови могу поуздано обрађивати теме као што су сексуално образовање, културна разноликост, формирање грађанске свести и социјално мешање. Наглашава се уочени ризик да деца образована код куће могу пропустити „искуства” која се сматрају суштинским за учешће у друштву.

Једна од најупечатљивијих препорука је обавезна регистрација оних који се образују код куће (тамо где то већ није на снази), заједно са периодичном проценом исхода учења и чак посетама домовима или правима инспекције у екстремним случајевима. Сугерише се да државе, регистрацијом и инспекцијом, могу осигурати „стандарде квалитета” чак и у приватном, кућном образовању.

Са становишта родитељских права, извештај подиже црвене заставице: кућно образовање се третира мање као право, а више као условна привилегија — одобрена само док се придржава државно дефинисаних норми. Слобода родитеља да осмисле образовање своје деце тиме је подређена државним критеријумима једнакости, инклузије, недискриминације и социјалне кохезије.

Укратко: иако се чини да извештај слави опцију кућног образовања, његова основна порука је да владе морају осигурати контролу безризичних, инклузивних и друштвено одобрених образовних исхода чак и у дому. За породице које се одлучују за кућно образовање из разлога вере, вредности или традиције, ово представља изазов аутономији њиховог образовног избора.