ПАКЕТ ИНФО – ПОМОЋИ – 7.ДЕО:ШТА ДА УЧИНИ „ОБИЧАН” ЧОВЕК?

Ми улазимо у свет неохуманизма и неототалитаризма. Он постепено пузи према нама са свом својом силом и ми не можемо да спречимо његову удворичку агресију, пошто у овом тренутку немамо организоване друштвене снаге које су потребне за то.

Постоје два могућа приступа овом проблему. У сагласности с првим, код нас широко распрострањеним приступом, агресија „новог света” мора бити одбијена, и због тога ће и бити одбијена, без обзира на све. Ми ћемо сакупити снагу за отпор, однекуд ће се појавити вођа који ће стати на чело националне побуне; народ ће, идући за њим, одбацити све културне и економске саблазни с којима за сада још увек морамо да живимо и да се помиримо.

Данас се миримо, али ћемо сутра збацити тај јарам друге културе.

Други се може чути нешто гласније: реалност је таква да ће се сви базични елементи „новог света” изградити и у Русији. То не значи да би долазак „новог света” требало поздравити. Не можемо га поздравити уколико желимо да останемо нормални, класични људи. Ми, међутим, морамо разрадити тактику која ће одговарати овим новим условима.

Уколико бисмо ова два приступа упоредили на основу ефикасности, видели бисмо да овај други побеђује. Први приступ допушта да се не боримо свим силама, јер ми, пре или касније, морамо победити. Ако се данас не посветимо томе у потпуности, то ће, можда, донекле одложити победу, али неће спречити да је извојујемо. Вера у то да ће се наћи неко ко ће на себе преузети одговорност и највећи напор, избављајући на тај начин све остале, допушта нам да на ову ситуацију донекле гледамо са стране, критички оцењујући поступке учесника у отпору. Ми се олако удаљујемо једни од других, не поштујући могућност заједничког деловања; ми сада очекујемо правилнију и идеалнију варијанту дејствовања, коју ће обезбедити наш будући вођа. Постоји једна изрека, која каже: „Боље је непријатељ доброг.” Тако и ми, очекујући боље, пропуштамо могућности које смо до сада имали.

Најзад, упорно сматрајући да непријатељ не може да нас победи, ми се показујемо као потпуно неспремни за промењене околности. Ми не знамо ни шта да чинимо, ни како да се понашамо. Навикли смо на то да се питања решавају у јавном простору, али наша питања се неће решавати на тај начин. „Нови свет” ће доћи без јавних дискусија, он ће се показати као логичан наставак нашег данашњег дана, и биће нам веома тешко да приметимо где се завршава „данас”, а где почиње ово несрећно „сутра…”. О томе да се ми већ налазимо тамо, дознаћемо тек post factum, па и то – тек пошто прође довољно дуго времена.

Ако се руководимо другим приступом, наше опажање ситуације ће бити зрелије. Схватићемо да више не смемо рачунати на некога другог. Свет неће сам од себе постати бољи. Процеси трансформације наше реалности већ су у току и могу само да ојачају. Ако их не будемо схватили озбиљно и ако почнемо да штедимо енергију, коју расипамо на обраду изазова „новог света”, он ће нас лако и брзо прогутати и то ће се, пре свега, дотаћи наше деце. Ми морамо да схватимо да ништа друго нема већи значај него ови изазови и да од тога, хоћемо ли успети да се изборимо са њима, зависи и наше лично „сутра”.

У суштини, једино такав приступ може да нам донесе наду. Он је способан да свакога од нас покрене на лични отпор, а то је већ онај основни енергетски ниво из којег се може исцрпети енергија и за неко заједничко, друштвено дејство. Све док не уложимо себе, све док покушавамо да избегнемо „мало крви”, непријатељ који наступа неће приметити наше противљење. Он ће се лако изборити са нама и обмануће нас, будући да ми допуштамо да будемо обманути. Ми очекујемо победу, очекујемо да се на хоризонту раздани, и лако малаксавамо када стрелица барометра почиње да се креће у смеру „ведро”. Међутим, сваки пут се испоставља да је победа илузорна. Уистину ћемо моћи да победимо тек онда када престанемо да очекујемо олакшање, када се спремимо да пружамо отпор до краја – до свог краја, ма шта да се догоди, ма колико бораца да остане, не жалећи ни свој комфор, ни своје приходе, ни све оне играчке којима ћемо моћи да се забављамо у новој реалности. Другим речима – ако одлучимо да истрајемо до смрти, али да не предамо ни своје душе, ни своју децу. Тек онда кад не будемо жалили своје животе, моћи ћемо да одбранимо своје дете и свој живот (а ако Бог да, и себе лично); напротив, ако се грчевито држимо свог устаљеног начина живота, ни њега нећемо сачувати и свеједно ћемо пасти у тоталитарно ропство. Због тога треба да заборавимо да може бити боље и да пођемо од тога да је непријатељ већ окупирао наш културни простор.

Како да организујемо одбрану у условима тоталне окупације? Овде можемо да означимо следеће правце дејства.

Однос са децом

  Суштина јувеналне идеологије састоји се у забијању клинова између родитеља и детета. Међутим, овај клин може да се забије само у случају да већ постоји нека пукотина. Породица постаје рањива уколико се изгуби контакт између родитеља и деце. Када дете из било ког разлога престане да у родитељима види главне саветнике у свим питањима свог живота, оно лако пада под утицај страних лица, будући да у њему и даље постоји потреба за ауторитетом одрасле особе. Штавише, оно може почети да се понаша на начин који ће што је могуће више повредити родитеље, јер нису оправдали његово поверење.

Због тога је веома важно да сачувамо љубав и поштовање своје деце. У „новом свету”, где ће дечја душа са свих страна бити изложена опасности, од тога, колико су родитељи у стању да чврсто руководе дете кроз живот, зависи хоће ли оно постати морална личност или не. Вероватно је да не постоји задатак који нам је важнији од тога. Родитељ једноставно нема на кога да пребаци ову одговорност, пошто у данашњем друштву готово да не постоји морална средина у коју сте некада без страха могли да пустите дете.

Ако нас наша деца буду волела и ако нам буду била привржена, јувеналном праву ће бити далеко компликованије да допре до нас. То не значи да би детету у свему требало повлађивати. Васпитавање је, пре свега, култура ограничавања. Деца, међутим, не би требало да нас се плаше. Ми не смемо живети у свом изолованом свету, препуштајући деци да живе у свом. Што више времена будемо проводили са децом, то ће снажнија бити наша духовна веза. Интересовања деце морају постати значајан део интересовања њихових родитеља. Ако хоћемо да се одбранимо од нове реалности, неминовне су промене у дневном распореду: на децу морамо утрошити приметно више времена. У супротном, нећемо успети да их сачувамо од нове реалности.

Ако код детета постоји поверење, већ од његових 5 година можемо почети да га припремамо за услове живота у „новом свету”. Као погодан ослонац овде могу да нам послуже бајке, које ионако читамо деци. „Црвенкапа” ће помоћи да детету објаснимо како о појединостима породичног живота не треба да прича одраслима које случајно сретне. „Вук и седам јарића” послужиће као снажна илустрација забране отварања врата на стану. Сцена из „Три прасета”, у којој се вук одева у овчију кожу, указаће на који начин зло може да нас обмане покривајући се маском добра и да не треба слушати савете непознатих људи, ма како добронамерно изгледали. „Гуске – лабудови” указаће детету да се родитељски савети не смеју запостављати, јер би се могли наћи далеко од родног дома.

Старијој деци треба објаснити на који је начин устројена механика јувеналног права. Треба их научити да на анкете и питања психолога одговарај тако, да не привлаче никакву сувишну пажњу ни на себе, ни на породицу. Деца морају знати да се тих правила треба придржавати, на пример, и приликом састављања текста на страном језику, чија је тема „породица”. Према тзв. „дечјим sos телефонским линијама” [дословно: „телефонима поверења”, прим. прев.] треба да се односе као према змијама – отровницама, а о свим новотаријама у школи треба одмах да обавесте родитеље. Исто тако, децу би требало навикнути да родитељима причају како су провела дан, да их обавесте о свим својим сусретима и разговорима с одраслим особама.

 Узајамна помоћ

  Свако, коме је потребна помоћ, представља потенцијалну жртву нове реалности. Ако им ту помоћ не укажемо ми, видећемо како их „нови свет” узима за себе. Вредност нашег саосећања вртоглаво расте, будући да саосећање у овом свету све више постаје дефицитарно.

Требало би да изменимо свој основни стереотип у понашању. Данас је главно правило узајамне помоћи – „помози другоме у оној мери, у којој он може да помогне теби.” Ми процењујемо у чему нам човек може бити од користи; уколико је већа његова потенцијална корисност, утолико је већа наша спремност да му помогнемо. Слична стратегија, међутим, већ представља производ „новог света”. Она му погодује, пошто ради у корист смањења узајамне подршке у друштву. Као резултат тога, људи један другоме помажу мање, него што би могли да помогну. Током времена, ниво узајамне помоћи постајаће све нижи. Присутан је распад друштвености.

Другоме треба помагати без обзира на његов статус или његове могућности. Неопходно је да васпоставимо културу узајамне помоћи. Многи су се једноставно одвикли од помоћи; они и не знају како то да учине – чиме се може помоћи, како понудити помоћ, плаше се да ће њихова понуда помоћи изазвати само негативну реакцију. Постоји веома мало иницијатора некористољубивих поступака. Данас такви могу да буду само људи снажног духа. Требало би, међутим, ситуацију окренути у другом смеру, и видећемо да ће се све већи број људи наћи међу таквим иницијаторима.

Уколико друге учинимо предметом своје пажње, ми ћемо их самим тим уводити у зону нормалног људског понашања (интеракције), слободну од неохуманистичких и неототалитаристичких технологија, помажући самим тим васпостављање класичне друштвености. Уколико буде више таквих зона, утолико ће теже бити „новом свету” да нам приступи. Ми ћемо тихо удаљавати његове границе од наше свакодневне реалности.

Ово је посебно важно кад су у питању деца. Уколико компактније будемо организовали дечји живот, ослањајући се на оно што води ка моралним, класичним вредностима, утолико ћемо више деце обухватити својом иницијативом, утолико ћемо већи број потенцијалних жртви отргнути из канџи „новог света”. Деца интуитивно осећају оно што је добро и стреме ка њему. Њима једино недостаје снага воље, да би се самостално придржавала искључиво добра. Осим тога, деца своје понашање непрестано проверавају према нама, одраслима. И зато, ако им предложимо алтернативно коришћење слободног времена (и не само слободног времена) – али не формално, него онакво, какво ће и нама бити интересантно, уколико успемо да их надахнемо својим сопственим радом – деца ће нам прићи, остављајући „нови свет” празних руку.

Ова околност постаје још актуелнија због могуће забране остављања деце млађе од 12 година без надзора. Због одсуства узајамне подршке, многи родитељи неће бити у могућности да испуне овај захтев. Колективна организација живота представљала би заиста добар излаз.

Требало би поздравити појаву различитих родитељских и породичних клубова, породичних организација, итд, а исто тако и сваку културну активност у оквирима класичне традиције и хришћанских моралних вредности.

  Односи са школом

  Школи се данас не сме веровати. Поједини учитељи могу да буду изванредни, али државна општеобразовна школа је део система који је принуђен да се потчини задатим правилима. Ако у школи постоји оријентација ка прикупљању података о породици, школа ће на овај или онај начин прикупљати информације. Оне ће се захтевати од учитеља, укључујући уступање података и оцену њихове професионалне компетенције. Ако школи изненада пропишу да започне са сексуалним васпитањем (у Србији је већ било неколико мање успешних покушаја, прим ур.срб), она ништа неће моћи да учини, и мораће да га започне. При том у школи увек постоји могућност да се испољи и сопствена иницијатива учитеља, а ова иницијатива такође може бити веома специфична.

Због тога би родитељи увек требало да буду у току са оним што се догађа у школи. Требало би да се занимају за садржај наставе, за теме часова који се одржавају у разреду, за допунску наставу, за сценарија школских празника. У школи могу да делују пропагатори штампаног материјала, робе за децу, представници секција, итд. Требало би да знамо шта дају деци у руке, а шта остављају школи, за колективну употребу.

Уколико се појави нешто сумњиво, морамо инсистирати да се то одмах удаљи из школе. У случају колективне жалбе, шансе да се проблем реши су прилично велике. Ако делујемо усамљено, можда нећемо успети да истерамо зло из школе, али сумњивих радњи можемо и индивидуално да се одрекнемо. Обично се нескривено смеће провлачи не кроз обавезни, него кроз факултативни део школског програма, што значи да одрицање од факултативне наставе не би водило ка озбиљном противљењу школској администрацији. Треба се сврсисходно укључивати у родитељске комисије везане за разред и школу у целини. То ће омогућити да се на неки начин регулише процес и повећа информисаност о могућим претњама.

Требало би, као резерву, имати и варијанту повлачења, у виду недржавне институције у коју се може превести дете. Уколико „нови свет” у потпуности освоји школу, они ће се домоћи и посебних (међу њима и православних) школа. Инструментаријум за то већ постоји. Образовни стандарди се односе на све. Ако школа жели да издаје дипломе према државном обрасцу, она ће бити приморана да следи задата правила. Због тога би, по могућности, требало организовати отпор на нивоу обичне школе. То ће успорити напредовање „новог света”.

 Вера

  Можемо да истрајемо само онда, када онтолошки хоризонт превазилази границе нашег овоземаљског живота. Другим речима, уколико се наш смисао живота потхрањује оним што је веће од нас, ако признамо да постоји нешто што је важније од онога што нам се догађа. У супротном, нећемо имати снаге духа да будемо доследни у свом неприхватању онога што нам доноси долазак неохуманизма и неототалитаризма.

Ако, пак, поседујемо вечне вредности које не зависе од промене друштвене и тржишне конјунктуре, ми имамо шта да изгубимо и за шта да се боримо. Само у случају да се ослањамо на те вредности, моћи ћемо да изградимо правилне односе с децом, да узајамно помогнемо једни другима, да одредимо своју позицију у односу на оно што се догађа у школи.

За хришћане је сасвим природно да притекну помоћи Цркве. Међутим, добивши од Цркве духовну помоћ, морамо разумети да Црква није уточиште пред наступајућом, промењеном реалношћу. У оној мери, у којој будемо укључени у друштвени живот, зависићемо од онога што се дешава у друштву. Данас чак ни монах не може потпуно да се искључи из друштвеног света. То значи да Црква може само да нам помогне у нашој борби, али да је борба у сваком случају неизбежна.

Могуће је да ће наступити тренутак када ћемо морати да се супротставимо друштву. Свако ће за себе одредити границу до које може да се повлачи, самостално и не излазећи из друштвеног система. Постоји, међутим, нешто што ни у ком случају не смемо допустити:

1. Не смемо допустити одузимање деце. Када децу предамо неототалитарном друштву, губимо право да се назовемо људима.

2. Не смемо допустити изопачење деце. Не смемо допустити да деца похађају часове сексуалног васпитања. Неохуманисти се неће задовољити физичким одузимањем деце, они стреме пресаздавању њихових душа. Ми ћемо бити помоћници у изопачењу, уколико им допустимо да то учине.

3. Не смемо допустити уграђивање чипова у наша тела. У случају реалне претње сличне тенденције, предстоји нам да одемо у притајену опозицију створеном друштвеном систему и да прихватимо асоцијалну позицију.

Са руског превела Антонина Пантелић

(КРАЈ)