ПАКЕТ ИНФО – ПОМОЋИ – 5.ДЕО: ПРЕФОРМАТИРАЊЕ ПОРОДИЦЕ

Јувеналне технологије

  Школа, међутим, не чини целокупан живот детета. Ученик значајан период времена проводи изван школе, односно – у породици. Унутрашња култура породице може да постане кочница за формирање новог човека, па чак и да поништи све оне напоре који су усмерени ка томе. Савремена одрасла особа оријентисана је на личну реализацију, на постизање успеха, напретка у каријери, на постизање задовољства; људима не остаје много времена које би посветили породици и деци. Све, међутим, зависи од расположења и тежњи конкретног човека. Увек постоји претња да ће се човек, уморивши се од трке за лажним сјајем играчака за одрасле, које немају никаквог истинског смисла, окренути истинским вредностима, међу којима су и породица и деца. Неототалитаризам не може да се задовољи општим трендом. Због тога и говоримо о његовом тоталитарном карактеру: њему су потребне гаранције да ће контролисати понашање сваког човека. Због тога се у систему неототалитаризма разрађују инструменти који ће дозволити контролисање породице и управљање породичним односима. То је оно, што данас називамо јувеналним технологијама.

Јувеналне технологије свој назив дугују јувеналном праву, тј. посебном праву које се односи на малолетнике. Образложење неопходности јувеналног права чини се сасвим логичним: малолетник који је нарушио закон још увек није окорели преступник. Уколико се према њему односимо као према обичном злочинцу, само ћемо учврстити његово асоцијално понашање. Док душа не огрезне у злу, на њу се још увек може утицати – и не толико кажњавањем, колико убеђивањем и љубављу.

После тога се, међутим, поставља питање: због чега је малолетник извршио кривично дело? Популарна теза гласи: „насиље рађа насиље”. И заиста, у томе постоји одређена законитост. Неохуманизам, међутим, који насиље тумачи као свако спољашње ограничавање самоизражавања личности, начинио је од ове тезе једну од својих основних поставки, користећи је крајње широко. Из ове тезе следи да, уколико се индивидуа асоцијално понаша, то значи да је и сама била жртва патолошког понашања. Малолетнички криминал појављује се као последица негативног утицаја средине, а агресивност коју малолетник испољава последица је тога што је и сам био изложен агресивности. Будући да је средина из које потиче личност породица, онда изворе младалачке и дечје асоцијалности треба тражити у ситуацији унутар породице.

Јувенални приступ (или, како га још називају, јувенална идеологија), предлаже да се у породици види зона потенцијалне опасности. Породица је територија која је у почетку скривена од јавног посматрања. Ова неминовна затвореност се оцењује као претња. Уклањање претње замишља се као постављање спољашњег надзора над породицом. На јувеналном језику, то се дефинише као систем откривања породичне нефункционалности у раним стадијумима. У том циљу, најпре се мора добити што је могуће више информација о породици. Свака установа, чија се делатност на било који начин повезује с породицом, оријентише се на прикупљање информација. При том приморава да се прикупљају не само реалне чињенице, него и да се у добијеној информацији пронађу неки знакови, показатељи нефункционалности, а они ће се затим несумњиво тумачити према кључу који је неповољан за породицу. Посебно се користе различити тестови и анкете за децу, на основу којих се формира мишљење „објективних посматрача”.

Као друго, у складу с јувеналним приступом, сматра се крајње пожељним да се законски обезбеди спровођење непосредне провере унутарпородичне ситуације у свакој породици. Опуномоћеном лицу се мора омогућити да спроведе аудит [ревизију, надзор] породичног живота, да понуди препоруке или одлуке за његову „оптимизацију” и да, у случају неспремности родитеља да прихвате оно што им се прописује, изведе дете из породице. Јувенални идеал је хранитељска [контрактна, уговорна], а не родна породица. У родној породици, односи између родитеља и деце нису формализовани, а приступ контролних органа ограничен је на неке неуобичајене ситуације. У уговорној (хранитељској) породици, где је дете смештено на основу потписаног споразума, сви односи су правно регулисани, а присуство контролних органа се од почетка подразумева. Што већи буде број деце која су из родних премештена у уговорне (хранитељске) породице, утолико ће транспарентнији постати породични односи у целини. Родним породицама ће – уколико се већ од њих не може у потпуности избавити – такође бити наметнуте уговорне форме, на пример, споразум између родитеља и контролних органа (такозвани социјални патронат), у којем се утврђују параметри живота детета унутар породице.

Постојање изграђеног система јувеналних технологија, повезаног с контролом органа образовања, дозвољава неототалитарним структурама да у потпуности управљају васпитањем омладине. Требало би бити свестан да је брига о добробити детета само повод, али не и циљ јувеналног система. Циљ је да се обезбеди несметано формирање новог човека, оријентисаног на неохуманистичке вредности (на моралну и културну аутономију, слободу самоизражавања, усредсређеност на сопствену индивидуалност, сексуалну разузданост, итд). У оквирима образовања, дате вредности се укорењују, а јувенални систем спречава покушаје да се оне блокирају унутар породице. У случају да породица не жели да се повинује и да истрајава на порицању неохуманистичких ставова, њој се деца одузимају и бивају смештена у лојалнију породицу. Примери реалне породичне нефункционалности, који допуштају да се постави теза о опасности породичне сфере као оне која је скривена од пажње друштва, врше функцију почетног импулса који покреће рад читавог механизма. На њих се усмеравају све јувеналне новотарије, али суштина јувеналног система није у решавању конкретних случајева, него у тоталном преуређењу целокупне сфере породичних односа.

  Преформатирање институције породице

  Ефикасност утицаја у великој мери зависи и од тога колико он претиче развој ситуације. Правило превентивног деловањаунето је у многе технологије неототалитаризма. Слично као што је у раду на формирању човека новог обрасца боље почети од новог поколења (пошто ће се од детета лакше добити оно што се хоће, него од одраслог човека), тако је и са породицом – лакше је добити „исправну” породицу (тј. породицу којом је лако манипулисати) када се постави нужан контекст њеног формирања (када се правила породичног живота одреде на самом почетку, и пре него што се у породици појаве деца).

Због тога породицу више не треба посматрати као компоненту културне традиције. Учесници породичних односа не би требало да параметре породичног живота схватају као нешто што се само по себи разуме, што проистиче из културне историје њиховог народа, а утолико пре што су у савременим условима прилично чести међукултурни бракови. Са становишта глобализма, овакви бракови чак имају и предност, пошто они разбијају затвореност националних култура. Породица, која одговара новом свету, требало би да се гради на основу формалног описа интеракције њених учесника.

Општа начела организације породице прописују се законом, а индивидуалне особитости требало би да се формирају на основу документоване сагласности обеју страна (брачног уговора). У свету где је све мобилно и где не постоје чврсте везе, уговорна форма брачних односа чини се најадекватнијом. У оваквом моделу, породица се појављује као нешто слично заједничком подухвату. Главни задатак документа је да опише имовинске односе учесника, како ничија права не би била нарушена. Другим речима, уговор на почетку види породицу као сферу сукоба интереса. Претпоставља се да уговор може бити раскинут, и на тај начин се означава привремени карактер породице. Породица је нешто пролазно, другостепено у односу на личност.

Сличан модел представља потпуну супротност породици у традиционалном друштву. Традиционална породица је темељни елемент друштва. Управо је породица примарна, и човек који се одвоји од породице (од свог рода, народа) јесте човек без корена, прогнаник, блудни син, који се из неких разлога нашао изван граница друштва.

У новом свету, породица се пре свега оцењује као зона додатних ограничења личне слободе. Стога се мора надзирати да ли личност ова ограничења добровољно прихвата, како она не би прерасла у насиље. Увек је неко јачи а неко слабији, и тамо где се сукобљавају интереси, јачи је склон да потисне слабијег. У случају да се породица схвата као форма спајања интереса индивидуа у њој, неминовно се пројављује могућност насиља. Родитељи могу нарушавати права деце, а муж (као јачи) права жене. Само је спољашњи надзор у стању да спречи породично насиље, да не допусти да се могућност насиља и оствари. Због тога се у неототалитарном систему појављује специјално законодавство, усмерено ка спречавању и профилактици породичног насиља.

Са становишта неототалитаризма, најпожељније су оне породице које се граде узимањем у обзир нових реалија и чији учесници свесно одбацују традиционално уређење породице. Као такве, антитрадиционалне форме, појављују се везе хомосексуалаца. У хомосексуалној вези од самог почетка не постоје културни стереотипи породичног понашања. Према томе, овде је, према логици неохуманизма, вероватност насиља мања. Хомосексуални пар не може добити дете на природан начин и због тога су деца у таквим везама обавезно резултат слободног изражавања воље, а не случајног развоја догађаја. Код хомосексуалних парова, жеља да имају децу често се остварује посредством усвајања, што значи да се деца у таквим породицама од почетка налазе под спољашњом контролом. Најзад, хомосексуалац у највишем степену одговара пожељном лику новог човека и, према томе, велика је вероватноћа да ће се и деца из хомосексуалних веза васпитавати у „правилном” координатном систему.

Неототалитаризам нужно долази до званичног признавања хомосексуалних бракова и легализације усвајања у хомосексуалне „породице”. Пропаганда хомосексуализма постаје један од кључних момената неототалитарне идеологије.

Са руског превела Антонина Пантелић

(НАСТИВИЋЕ СЕ)