Током седнице Комитета за људска права парламента Уједињеног Краљевства 12. новембра, пензионисани неурохирург др. Хенри Марш—озлоглашено прозван „Др. Смрт“ због свог гласног залагања за еутаназију—насмејао се док је говорио о свом озлоглашеном коментару из 2017. године, сугеришући да би присиљавање старијих жена на самоубиство могло бити вредна замена за шире „достојанство у умирању“. Саслушање је разматрало предлог закона о асистираном самоубиству посланице Ким Лидбитер, при чему је ториевски пер Лорд Сајмон Мареј директно изазвао Марша у вези са његовим прошлим речима из интервјуа за Sunday Times: „Чак и ако неколико бака буде натерано на то, зар то није цена коју вреди платити?“
Марш, сада 75, признао је да је примедба била „груба“ и „глупа“, изразивши жаљење само што је доспела у јавност упркос томе што је био објављен интервју. „У принципу, да“, одговорио је на Марејево питање о прихватању принуде за „веће добро“, пре него што се насмејао и удвостручио: „Увек постоји цена“, упоређујући то са хируршким ризицима где потенцијална штета за неке оправдава користи за многе. Овај утилитарни прорачун, тврдио је Марш, одражава „нормалну медицинску праксу“—хладно одбацивање управо оних рањивости које критичари еутаназије страхују да би закон искористио.
Размена је изазвала брзу осуду од стране про-лајф активиста, који су Маршев смех видели не као кајање већ као откривање презира према старијима и инвалидима. Кетрин Робинсон из Right To Life UK га је оштро критиковала што није повукао идеју, већ је „само изразио жаљење што је његов коментар доспео у јавност“. Бивша саветница из Даунинг стрита Ники да Коста упозорила је: „Цена избора неких људи је да ће други умрети који то не желе“, док је адвокатица Барбара Рич поставила питање да ли утицајне елите треба да нехајно заговарају законе који „предвидљиво наносе штету“ рањивима, само да би се покајали због откривања.
Маршев неозбиљан одговор одјекује мрачном радошћу канадске докторке еутаназије Елен Вибе, која се једном хвалила интервјуерима да је смртоносно убризгавање преко 400 пацијената „најбољи посао који сам икада радила“—надмашујући чак и порођај. Такви ставови из „докторске смрти“ групе откривају право лице покрета за еутаназију: оно које приоритет даје изопаченом појму аутономије над заштитом слабих, често подржано секуларним елитама које традиционално хришћанско противљење виде као обичну нетрпељивост.
Док се УК колеба према легализацији асистираног самоубиства, Маршево понашање на саслушању је оштро упозорење. Оно што заговорници представљају као саосећање, у стварности је клизав терен ка државно санкционисаном злостављању старијих, где „баке“ постају потрошни материјал ради ефикасности. Конзервативци морају да се окупе у одбрани светости живота, осигуравајући да ниједан закон никада не одобри жртвовање невиних под маском милосрђа.
Коментари на чланак