ПАКЕТ ИНФО – ПОМОЋИ – 4.ДЕО: НЕОТОТАЛИТАРИЗАМ

Неототалитаризам је систем организације друштва који обезбеђује максималну контролу над сваким човеком (у координатном систему неототалитаризма – над сваком индивидуом). За разлику од тоталитарних система претходних времена, који су почивали на непосредној и грубој, насилној принуди, тотална контрола у систему неототалитаризма постиже се помоћу истанчанијих инструмената, као што су:

  – нове друштвене институције које су формиране специјално са тим циљем;

– законодавство које има тоталитарни „укус”, али је упркос томе прихваћено на потпуно „демократски” начин;

– високо технолошка техничка средства и најновије технологије манипулације, пре свега знаковне (културне, информационе).

Нови човек, који треба да се појави у оквирима неохуманистичког пројекта, толико је стран људској природи да, и поред тога што савремена култура на сваки начин стимулише егоизам и индивидуализам, никако не може да се појави на „природни” начин. Рекло би се да је довољно само уклонити културна и друштвена ограничења која спречавају изоловање човека у самодовољну монаду са њеним сопственим моралом, самореализацијом као највишим циљем постојања и емоционалном разузданошћу. Међутим, ништа, вероватно, не плаши човека у тој мери као усамљеност и, када му се она сасвим приближи, човек почиње да се повлачи и да тражи сурогате за изгубљене традиционалне системе. Ова потрага може дати најнеочекиваније резултате, који могу водити све до повратка традицији; да би се нови човек уистину одржао, над њим се мора спроводити стални надзор; такав надзор треба да предупреди оне поступке индивидуе који су непожељни са становишта неохуманизма а који ће, насупрот томе, подстаћи човека на пожељне поступке. Овај задатак решава управо неототалитаризам.

  1. Законско установљење личне слободе индивидуе (право на културну особитост)

  Према логици неототалитаристичког устројства света, полазну тачку представља законско установљење права индивидуе на слободно самоизражавање (оно се формулише као читав пакет слобода – слобода говора, слобода стваралаштва, слобода вероисповести, и сл.); оно што је овде најважније, јесте правна гаранција датих слобода, која се тумачи као апсолутна забрана ма каквог њиховог друштвеног или административног ограничења. Дозвољено је све што није законом забрањено. Закон забрањује само присиљавање другога, али не и његово привлачење. На тај начин, допушта се пропаганда било каквих гледишта, било каквог система вредности, било каквог понашања, уколико се претпостави да ће људи све то прихватити и добровољно следити. Сличну философију називају мултикултурализмом. Допушта се саживот свих култура (или субкултура). Уколико их је више, утолико је друштво разноврсније и утолико је више варијанти културне самореализације индивидуе.

Следећи корак представља тврдња да не постоје никакви спољашњи критеријуми процене култура присутних у неком друштву. Не може да се каже да је нека култура боља, а нека лошија, да су неке вредности истинске, а неке лажне, да је неки облик понашања дозвољен, а неки недозвољен. Ово „не може” није само неки идеолошки императив, него се на одређеној етапи развоја неототалитаризма слична забрана законски утврђује. Као резултат тога, свако мишљење које субјекат мишљења распростире на читаво друштво, представља кршење закона. Тако, на пример, тврдња да хомосексуализам представља полну изопаченост, према логици неототалитаризма представља кршење закона. Онај који тако говори дозвољава себи да процењује туђе сексуално понашање, односно, он нарушава туђу индивидуалну слободу. Ево још једног примера: кршење закона представља и тврдња да псовање није добро, јер тиме нарушавамо туђу слободу говора.

У стварности, сличне забране не могу се одмах укоренити и оне могу имати прилично сложену историју. Међутим, општа тенденција испољава се веома лако – она кроз законски оформљене забране утиче на државну идеологију, државну религију, цензуру, критику туђег погледа на свет (слична критика може се тумачити као подстицање непријатељства на основу припадности некој групи, тј. као екстремизам) или, насупрот томе, у законском подстицању мултикултурализма („културне разноликости”), родне равноправности и томе сличних ствари.

Као резултат тога, добија се околност да је једина идеолошка позиција, која је дозвољена у оквирима неототалитаризма, позиција која признаје да свака индивидуа има право на сваку варијанту самоизражавања, која није повезана с присиљавањем других људи. То фактички значи да се под забраном налази и идеологија као таква, будући да свака идеологија представља одређени поглед на свет у оквиру којег се декларишу одређени, општи модели понашања, који важе за све чланове друштва. Међутим, управо се такво декларисање и сматра за противзаконито.

У оквирима неототалитаризма, нико нема право ни да помогне човеку, уколико за то не постоји јасна сагласност с његове стране. Напротив, свака намера коју индивидуа изражава у односу на саму себе, не може ни на који начин бити редигована од стране друштва. Неототалитаризам законски утврђује човекову социјалну изолацију.

  2. Реформа образовања

  Одраслог човека је тешко преваспитати. Њему се може забранити било шта; међутим, чак и ако буде поштовао ту забрану, то још не значи да је унутар себе прихватио поглед на свет новог човека. Човек новог обрасца ће се лакше формирати од савитљивог дечјег „материјала”. Због тога кључна институција неототалитаризма постаје школа.

У складу с овом логиком, било би пожељно ако би се с дететом почело радити још у предшколским установама. Међутим, школско образовање је обавезно, док је предшколска социјализација још увек добровољна. Иако се постепено појављује све већи притисак у виду покушаја да се укорене норме и стандарди образовања предшколаца (њих се треба придржавати зато да би се, на пример, искључила негативна карактеристика дететовог развоја, која се добија приликом разговора при упису у школу). Не може се, дакле, искључити ни могућност увођења обавезног предшколског образовања.

Школа је место које дете не може да заобиђе. Теоријски, постоји и варијанта домаће обуке, обуке код куће. Међутим, њен развој се свим силама кочи, и то није случајно. Неототалитаризам не подржава оно што излази из његове контроле. Требало би да се замислимо шта означава сама чињеница увођења државних општеобразовних стандарда. Споља посматрано, то изгледа као брига државе о квалитету образовања; квалитет, међутим, могу да гарантују конкретни програми, тј. садржајна компонента образовања. Стандард представља формалну компоненту. Његова функција није гаранција квалитета, него унификација образовања које се добија у процесу учења. Стандард обезбеђује неки ниво образовања, и он треба да буде својствен свима који су прошли кроз школу. Овај ниво може бити висок (и то одговара ономе што обично укључујемо у појам „квалитета” образовања”), али може да буде и низак. То, што држава има образовне стандарде, не значи да је задат конкретан ниво, него да се ниво образовања ставља под контролу. Уз помоћ механизма стандарда, може се утицати чак и на домаћу обуку. Једино што се захтева је спољашња верификација усаглашености домаћег образовања са захтевима стандарда, што се данас постиже посредством давања тестова у државним школама.

Људи у неототалитарном друштву су обавезни да имају потпуно конкретно образовање. Оно што ће знати наша деца више није последица наших одлука; ми не одлучујемо шта би она требало да знају. У крајњем случају, у образовање детета родитељи могу да укључе неке додатне елементе (обично је то верско образовање или оно што нуде разне уметничке школе, а понекад продубљено образовање из неких предмета); међутим, основни ниво, костур или, боље речено, образовање као систем, утемељује школа. Уосталом, у условима неототалитаризма и додатно образовање се неминовно регулише (утврђују се ограничења, уводи се стандардизација и сл.).

Извршавајући захтеве неототалитаризма, школа је дужна да дете превасходно оријентише ка самоизражавању. До извесног тренутка, то изгледа сасвим прихватљиво и основано. Школарац учи да формира своје мишљење и да стане иза њега, уче га стваралаштву. Уместо да у ђаку виде само неми субјекат који се прикључује корпусу знања, ученика уводе у различите процесе; циљ није толико усвајање готовог знања, колико његово развијање. Делатност, а не пасивност, компетенција, а не информација – то су принципи школе према новом обрасцу.

Међутим, не би требало заборавити да нова концепција школе није једноставно настала као појава у сфери образовања; напротив, она проистиче из задатка добијања човека новог типа. Према томе, иако субјектно-активни приступ може бити искоришћен за решавање традиционалних образовних задатака (боље усвајање знања, подизање нивоа знања ученика, васпитавање моралне личности, итд), његово истинско значење је сасвим другачије. Он индивидуу која се васпитава треба да ослободи од диктата традиционалних система. Због тога оно, што се често оцењује као споредни и случајни ефекат примене нових педагошких поступака, управо и јесте жељени резултат у преуређењу образовања. Дете се усредсређује на сопствени значај. Оно процењује све пројаве свог самоизражавања. Самоизражавање за њега постаје значајна делатност, и то једна од најважнијих (могуће и једина која поседује потпуну вредност). На крају образовног процеса, вредност сопственог мишљења у очима детета превазилази вредност стеченог знања. Оно се учи томе да постојање различитих погледа на једну исту ствар представља норму. Из тога следи и нешто фундаменталније: у односу на сваки предмет морају постојати различити погледи. Другим речима, нормална је управо позиција различитих мишљења, док јединство гледишта, према датом ставу, представља патологију.

Сличан образовни задатак обично се формулише као васпитавање толеранције. Мора се, међутим, имати у виду да у оквирима неохуманизма и неототалитаризма толеранција ни у ком случају не означава трпељивост према другачијем мишљењу. Чини се да би суштина толеранције требало да се састоји у одрицању од нетрпељивости према људима само због тога што они исповедају другачија убеђења. Међутим, концепт толеранције садржи и нешто друго – недопустиво је не само да се према носиоцима другачијих идеја односимо као према злочинцима и непријатељима, него и да се и саме те другачије идеје сматрају недопустивима. Другим речима, толеранција као принцип неохуманизма има трансперсонални карактер; она излази из оквира односа према људима и примењује се на идеје и убеђења. Толерантан човек, којег је одгајио неототалитаризам, не сме ниједан систем вредности сматрати превасходним и истинитим. Истинитост као апсолутни критеријум неспојива је с интелектуалном позицијом новог човека. Због тога свака тежња ка истини изазива подозрење, а лојалном се сматра само она индивидуа која је спремна да допусти постојање ма каквих убеђења, уз једну напомену – ова убеђења не смеју претендовати на свеопштост (универзалност). Ова примедба је од суштинског значаја, будући да ми можемо у нешто бити уистину убеђени тек онда, када то прихватимо као опште правило, тј. када сматрамо да то нисмо ми измислили. Другим речима, задатак образовања у формирању толерантне индивидуе своди се на одрицање од убеђења као таквог. Васпитаник треба да буде свестан релативности сопствених вредности и мора је прихватити. То потпомаже његову индивидуализацију, а такође га чини и погоднијим за манипулацију: таквог човека лакше је уверити у то да и сам треба да прихвати ове или оне вредности, чак и ако их првобитно није прихватао, него је само допуштао да други могу да их прихвате.

  3. Увођење сексуалности у јавну сферу

  У условима када постоји забрана на било какве свеопште вредности, у оквирима неототалитаризма универзалност (свеопштост) поседује само право на негативну слободу – на слободно одрицање од ма каквих вредности; у својству вредности прихватају се опције (могуће пројаве) личног понашања. У представи о свету коју ствара неохуманизам, централно место заузима сексуално понашање, јер се тврди да се кроз њега у највишем степену реализује самоизражавање личности. Као резултат тога, сексуално понашање престаје да буде интимно и скривено од јавности: ако опције понашања постају вредности, оне се неминовно уводе у центар пажње. Неототалитаризам не признаје стидљивост. Он индивидуи гарантује право на јавну расправу о сексуалности. Осим тога, расправа о сексуалности сада постаје норма, а покушај удаљавања од те теме схвата се као идеолошко насиље.

У борби с овим „идеолошким насиљем” водећа улога се, опет, додељује школи. Логика неототалитаризма неминовно води ка увођењу сексуалног васпитања у школе. Школа је дужна да дете припреми за свет одраслих, а будући да је у свету одраслих човеку неопходно да зна да се самоизрази кроз сексуално понашање и расправу о њему, онда се дете мора припремати и за тај аспект живота одраслих. Отуда се поставља задатак (полног) ослобађања детета и укидања ограничења која је пред њега поставило породично васпитање и традиционална култура – другим речима, тај задатак је оно што се на језику традиционалне културе назива изопачењем малолетника. Осим тога, активира се и механизам толеранције, који је већ испробан на другој теми. Да би дете прихватило другачија убеђења као она која су подједнако вредна као и његова сопствена, оно мора да зна каква су та убеђења. То је изражено у педагошкој максими „упознај другога”. Из тог разлога се дете упознаје са свим формама изражавања сексуалности (сексуалних изопачености). Претпоставља се да ће му то знање помоћи да буде толерантно. Узајамна веза овде је крајње чврста: пуновредна толеранција је незамислива без толеранције у сфери сексуалности, будући да управо ова сфера има приоритетни значај за неохуманистичког човека.

Овом логиком објашњава се и концепција „избора сопствене сексуалности”. Претпоставља се да детету не треба наметати било какав модел родног понашања. Оно треба да се самореализује, одабравши свој род (социјални пол) самостално (грубо речено, да одлучи да ли је хомосексуално или не). Као резултат тога, детету се намеће ситуација избора социјалног пола; оно треба не само да зна за моделе сексуалног понашања, него и да буде свесно сопствене сексуалности. То је такође образовни задатак, од којег, према логици неототалитаризма, школа никако не може да се удаљи.

Са руског превела Антонина Пантелић

(НАСТИВИЋЕ СЕ)