„Petite Fille (Девојчица) дирљив је и емотиван приказ мале Францускиње по имену Саша, којој је на рођењу додељен мушки пол. Овај потресан и саосећајан документарац прати стидљиву седмогодишњу девојчицу током једне године… Док њена породица прихвата њену родну дисфорију, видимо како на Сашу утичу друштвене норме, због којих јој је много теже него вршњацима да доживи детињство…“
Овако почиње опис новог Би-би-си-јевог документарца, чији је циљ да изазове емпатију гледалаца и доведе до друштвене прихватљивости трансродности код деце. Девојчица Саша заправо је дечак који тврди да је девојчица и жели да се тако и облачи кад иде у школу и другде ван куће. Иначе, документарац је емитован на Би-Би-Сијевом дечјем каналу CBeebies, намењеном деци од две до седам година.
„Саша само жели да буде оно што јесте“, читамо на сајту ове медијске куће. Зашто друштво мора да буде тако окрутно, патријархално и круто, и да осуђује некога само због тога што жели да се облачи на одређен начин? Баш смо ми конзервативци сурови, зар не? Шта се нас тиче туђи живот – живи и пусти друге да живе!
Ех, кад би се трансродност тицала само тих других, можда се и не бисмо противили – свакако бисмо имали паметнија посла, и много боље утрошили своје време на породицу, пријатеље, хобије, спорт… Уместо да водимо битке против добро финансираних лево-либералних LGBT лобија. Али проблем је што се ово и те како тиче СВИХ НАС, и то не само у Француској него управо и овде, у Србији – о томе ниже у тексту.
Прво, шта значи то да „Саша само жели да буде то што јесте“? Шта дете од седам година зна о томе шта жели да буде у животу? Деца у том узрасту још не умеју да појме време, да разликују реалност од маште, садашњост од прошлости и будућности, да одлуче о томе шта желе да буду кад порасту, а камоли да појме полност, промену пола, родне и којекакве друге идентитете и слично.
Мајка приповеда да је дечак имао четири године када јој је први пут рекао: „Мама, кад порастем, желим да будем девојчица!“ Лично знам за примере деце која су у том узрасту маштала да буду штошта кад порасту – и не само кад порасту, већ сад и одмах, а те њихове жеље укључују разне „идентитете“, најчешће оне који би се у родној идеологији назвали two spirit (две душе), па су тако тврдила за себе да су маце, веверице, куце, сирене, да на помињем принцезе, виле итд.
Родитељ је одговорно лице и старатељ детета. Родитељ је одрасла особа која треба да усмерава дете док га одгаја, и да га чува од опасности. Родитељ неће удовољавати свим дететовим жељама и хировима, и сигурно га неће ставити у кућицу за псе да живи с Џекијем зато што је изјавило да је пас. Нити ће девојчици купити престо, круну и раскошне хаљине и глумити слуге сопственом детету. Задатак родитеља НИЈЕ да усрећује дете већ да га штити од штетних идеологија и утицаја.
Документарац нам даље показује како се Сашини родитељи боре за то да се детету дозволи да у школу дође обучен као девојчица, и да му се наставници и деца обраћају у женском роду. Приликом разговора с психологом, Би-Би-Си нам сервира потресну сцену у којој дечак плаче кад га психолог пита:
„Те сузе су због поласка у школу, зар не? А две-три девојчице с којима се играш, да ли ти се оне обраћају као да си девојчица?“ Кад дечак одмахне главом, док му се сузе и даље сливају низ образе, психолог наставља: „Да ли би хтела да то ураде?“ Дечак клима главом.
Психолог родитељима даје потврду о родној дисфорији, на основу које родитељи успевају да добију дозволу школе да Саша долази у школу обучен како жели. Мајка даље дели с нама дубоку мудрост:
„Уверена сам да сви ми имамо неку улогу да одиграмо у животу… Неку мисију или нешто што треба да остваримо. … Мислим да је Саша… овде да промени ставове људи. А ја сам ту да јој помогнем.“
Такође, отац чврсто изјављује да он није онај тип оца који ће инсистирати на томе да је његово дете дечак и да само жели да Саша буде срећан.
Ах, кад би се све ово свело само на то да дете пусти косу, обуче хаљиницу и крене на балет!
Притом, немају све девојчице дугу косу, нити облаче само хаљинице и иду на балет – али трансродне особе некако увек прибегавају управо ономе што сами називају „друштвеним стереотипима“, јер су им ти стереотипи потребни да потврде свој „прави“ идентитет, па је одједном у реду ако трансродну девојчицу – заправо биолошког дечака – облачимо у розе. То, у том и само том случају, није друштвено условљавање и додељивање женске родне улоге у друштву!
Шта ће се десити када Саша порасте и када дође тренутак да уђе у пубертет? Да ли ће родитељи подржати дететову фантазију и одвести га у неку од све бројнијих дечјих џендер клиника, где ће му преписати блокаторе пубертета?
Ако дете не прође кроз пубертет, постаће стерилна особа – ма ког пола и „рода“ да је. Да бисмо достигли полну и репродуктивну зрелост, неопходно је да наше тело прође кроз све промене које нам се дешавају у пубертету. То се код трансродне омладине не дешава. Да ли дете од 12 година – што је у просеку узраст када почиње пубертет – има довољну зрелост да донесе одлуке о својој полности и плодности?
Ако детету од 12 година кажете да ћете му дати нешто због чега неће ући у пубертет, а касније ће добити и хормоне супротног пола, и да то значи да никад неће моћи да има децу, шта мислите, шта ће рећи? Колико деце у том узрасту машта о томе да се остваре као родитељи? Колико деце у том узрасту зна шта значи бити родитељ, или макар желети децу?
Али ту је вантелесна оплодња, сурогат материнство и бројне друге могућности! Побогу, па не праве се бебе само на „олд скул“ начин, ипак је ово 21. век – рећи ће неко. Да, попричајте с паровима који су прошли кроз вантелесну, да видите како је то „лаганица“. А о сурогацији – изнајмљивању материце и сопственог тела за новац – да не говорим. Постоји ли легална пракса која више искоришћава женско тело од сурогат мајчинства?
Горе у тексту поменула сам да се ово и те како тиче Србије, а ево и како. Знамо да је у мају ове године усвојен несрећни, противуставни, противпородични и противнаучни Закон о родној равноправности, а сад се спремите да осетите и практичне последице тог закона – на својој деци.
На порталу iFamNews смо у више наврата писали о увођењу скандалозне лекције о родном идентитету у уџбеник из биологије за 8. разред (ОВДЕ, ОВДЕ и ОВДЕ). Како сазнајемо од извора из једне школе, према закључцима стручне групе министарства просвете, бар један час у школи мораће да буде посвећен родној равноправности. Једно од обавезних питања која ће бити упућена деци гласи: „Да ли си ти сам/сама закључио да си дечак/девојчица, или си то од некога чуо?“
Да, драги родитељи, лекција из биологије за осмаке није све што су нам спремили – добићемо читав просветитељски пакет који код деце треба да развеје таму „патријархата“, „традиције“, конзервативизма и којекаквих „породичних вредности“ које сте им ви, зликовци једни, усадили.
О томе шта нам тачно доносе џендеристи кроз „Priručnik za uvođenje rodne perspektive u nastavu srpskog jezika za prvi ciklus obrazovanja“, издат још у септембру 2019. године, биће речи у засебном чланку.