„Абортус након рођења требало би да буде дозвољен у свим земљама које су прихватиле абортус као законску и етичку праксу.” Још 2012. године двoје научника, Италијани који су се преселили у Аустралију, изјавило је сасвим отворено да нема разлике између моралног статуса фетуса и новорођенчета. Пролазак кроз порођајни канал није оно што фетусу даје достојанство личности. Да, они то заиста мисле. Нажалост, овакав став отворено примењује Нови Зеланд, који је декриминализовао абортус усвајањем једног од најекстремнијих закона на свету, према ком децу која преживе абортус у одмаклој трудноћи треба оставити да умру без медицинске помоћи.
Убиство бебе је, дакле, етички прихватљиво у свим случајевима где је и абортус већ прихватљив будући да је „морално стање новорођенчета исто као и стање нерођене бебе; а ако ниједно од њих нема никакву моралну вредност јер је само потенцијална личност, онда би исти разлог требало да оправда убиство потенцијалне особе када је управо рођена.”
НЕМА РАЗЛИКЕ ИЗМЕЂУ ФЕТУСА И НОВОРОЂЕНЧЕТА
Ипак, поред овог ужасног новозеландског закона који омогућава да умру бебе које су рођене живе али су „нежељене“, још горе ствари се већ дешавају у Европи. То је предвидела анкета објављена у часопису Acta Obstetricia et Gynecologica Scandinavica: лекари и други здравствени радници у холандским регионима Белгије који су вољни да изврше абортусе у одмаклој трудноћи такође се залажу и за легализацију чедоморства. Они би се, у ствари, сложили да је „у случају озбиљног неонаталног стања (компатибилног са животом) прихватљиво дати лекове са изричитом намером да се прекине неонатални живот”.
Стога би требало да буде могуће „законски прекинути” животе планиране, жељене и живорођене деце уколико имају неки инвалидитет или озбиљну болест. Нажалост, ово није само спекулација.
УБИСТВО ДЕЦЕ
„Мислим да су многи почели да сматрају еутаназију нормалним делом лекарских дужности, баш као што су порођај или друге операције. Али имам утисак да се знатна и све већа мањина забринуто пита: „Куда нас ово води?” Овако је др Тео Бур, професор здравствене етике, испрва велики поборник еутаназије у Холандији, а потом и велики покајник, изнео своје ставове на страницама портала iFamNews, суочен с драматичним развојем догађаја услед примењивања еутаназије. Сада, у вашој земљи, иако то формално није проширено на децу, смернице које је издала влада налажу јавном тужиоцу да по одређеним критеријумима не гони лекаре који практикују еутаназију над децом млађом од 12 година.
Реалност је, међутим, још гора: специјалистичка и ауторитативна медицинска публикација, Архива болести у детињству. Фетално и неонатално издање, наводи да је чак 10% све деце која су умрла у Фландрији између 2016. и 2017. године до узраста од годину дана, примила лекове од својих лекара са „изричитом намером да им окончају живот”. Другим речима, ова деца су убијена. Ово је чедоморство.
Студија под називом Одлуке о окончању живота код новорођенчади и одојчади: студија праћења смртности на нивоу популације (End-of-life decisions in infants and young children: a population-based mortality follow-up study) покрива одлуке о окончању живота, укључујући и нелечење или лекове за ублажавање бола и/или симптома. Анонимни упитник достављен лекарима показује да је у 61% случајева смрти деце у Фландрији током периода обухваћеног истраживањем, одлука о окончању живота донета пре смрти детета. Ако су у „само“ 10% случајева деци давани лекови са изричитом намером да скрате живот, постоје и случајеви, чак у огромном броју од 37%, када лечење није пружено или је обустављено. То значи да су та деца умрла зато што им нису пружили негу која им је била потребна: та деца су остављена да умру.
Затим постоји још невероватних 14% случајева у којима су лекови давани с могућим, иако не изричитим последицама скраћења животног века.
То значи да је више од половине беба и одојчади који су умрли у Фландрији између 2016. и 2017. преминуло због афирмативног деловања, или исто тако афирмативног пропуста да се делује, спроведеног од стране лекара с намером – мање или више изричитом – да се окончају животи тих малишана.
НЕ ПОСТОЈИ „МАЛО ЕУТАНАЗИЈЕ”
Уместо да осуде тренутну ситуацију, аутори истраживања констатују status quo и предлажу доношење прописа који би дозволили чедоморство под мало контролисанијим условима, иако би уз то дошао и ризик да се „ограниче неонатолози у доношењу одлука које сматрају оправданим у најбољем интересу детета.” Дакле, они се заправо плаше да би веће праћење и боља евалуација праксе (тј. инфантицида или чедоморства) могли ограничити простор за деловање лекара. Што је очигледно, с обзиром на онај „најбољи интерес” који је у Холандији, и не само тамо, магична формула којом се свака подлост претвара у нешто прихватљиво.
Чедоморство, међутим, није етичка медицинска пракса. Сама чињеница да смо уопште дошли дотле да разматрамо такву праксу показује да „када докторима (а све више и медицинским сестрама) дамо дозволу за убијање, то на крају доводи до изопачења медицине, и то од почетка живота све до старости.”