ТРАНСРОДНА ИДЕОЛОГИЈА КАО НАЈВЕЋА ПРЕТЊА ПОРОДИЦИ

Нема сумње да живимо у сутону наше цивилизације који се може поредити с периодом опадања Грчке и Рима, а говоре нам и да је време да као валидне признамо различите „врсте“ породица, укључујући и „истополне“. Међутим, брак није уговор већ институција од кључног значаја за опстанак друштва, државе и цивилизације.

By Marija Stajić
3 years Ago

Last updated on August 16th, 2021 at 10:19 am

Преносимо научни рад који је аутор нашег портала, Марија Стајић, написала као прилог за међународну научну конференцију одржану од 6. до 8. августа у Глушцима, под називом „Светост и дух времена“ у организацији Института за политичке студије. Рад (УДК 316.356.2:305) објављен je у Зборнику (ISBN 987-86-7419-342-6) издатом поводом конференције, и због дужине, овде га преносимо у три наставка.
редакција портала iFamNews

У свим друштвима породица има универзалну и основну улогу. Кроз историју, породица је била основно језгро које је омогућавало опстанак друштва чак и у најтежим временима – за време ратова, глади, помора и других недаћа. Још пре нове ере, велики мислилац Конфучије је рекао: „Да бисмо свет довели у ред, прво морамо довести у ред нацију; да бисмо нацију довели у ред, прво морамо довести у ред породицу.” Године 1948, када су Уједињене нације покушавале да „доведу свет у ред“ након најразорнијег светског рата у дотадашњој историји, аутори Универзалне декларације о људским правима потврдили су значај породице уневши у декларацију одредбу која каже да је „породица природна и основна ћелија друштва и има право на заштиту државе и друштва“.[1] Касније (1966. године), иста дефиниција унета је и у Међународни пакт о људским и политичким правима, а у сличном облику постала је део устава многих држава света.[2] Устав Републике Србије у члану 66. предвиђа „Посебну заштиту породице, мајке, самохраног родитеља и детета“, премда не садржи дефиницију породице.[3] Чувене су и речи Мајкла Новака, филозофа и дипломате, који је 1981. и 1982. био амерички амбасадор у Комисији за људска права Уједињених нација: „Кроз историју су нације успевале да преживе мноштво катастрофа – инвазије, глад, земљотресе, епидемије, депресије – али никада нису успеле да преживе распад породице“.[4]

Данас смо сведоци општег разарања породице и растакања појединца, његовог идентитета, па чак и биолошке природе. Још средином прошлог века, амерички социолог Карл Цимерман није био оптимистичан у погледу будућности породице. У свом делу Породица и цивилизација, Цимерман пише:

„Рекламе, радио, филмови, стамбена изградња, издавање станова, послови – све је индивидуализовано. … Оглашивачи приказују модерну малу породицу, која је циљна публика реклама. Уместо речи „деца“ употребљава се реч „дете“ … У филмовима се чини као да породицу не мотивише ништа друго до самољубља појединаца. Куће се граде за мале парове, скоро бездетне, и тешко се могу проширити за велику породицу. … Дечја одећа, чија је производња теоријски јефтинија, скупља је од одеће за одрасле. Дечје играчке су јефтине, али ретко кад трају онолико колико и период заинтересованости једног детета за њих, а камоли више деце. … Колица за бебу коштају више од косилице за траву. Читав систем је супротстављен породици.“[5]

Цимерманове речи су данас постале стварност: комад одеће за бебу до годину дана кошта исто као и комад одеће за одраслу особу, за који је потребно пет пута више материјала, производи су прилагођени породицама с једним дететом, евентуално два, а у рекламама се приказују породице с једним дететом – у последње време све више су то парови без деце, или самци који с љубимцем планинаре или путују светом, чиме се суптилно пласира порука да су деца (а самим тим и породица) препрека за путовања, уживања, одмор и остваривање животних циљева.

О важности породице писао је и Џозеф Анвин, британски етнолог и социјални антрополог, који је проучавао 80 примитивних племена и шест великих цивилизација (Сумерце, Вавилонце, Хелене, Римљане, Англосаксонце и Енглезе) у распону од 5.000 година, и дошао до закључка који није очекивао. Анвин је започео истраживање с циљем да докаже теорију Сигмунда Фројда да су цивилизације у суштини неуротичне и да саме себе уништавају зато што превише спутавају сексуалност. Међутим, сви докази до којих је дошао указивали су на сасвим супротан закључак. Анвин је увидео да само моногамне културе напредују, а да оне које не заговарају предбрачно уздржање након кога следи моногамни брак остају примитивне или, ако су у неком тренутку и напредовале, касније неизбежно пропадају.

Нема сумње да живимо у сутону наше цивилизације који се, према Цимерману, може поредити с периодом опадања Грчке и Рима с обзиром на учесталост појава као што су „Разводи, предбрачно сексуално искуство, сексуални промискуитет, хомосексуалност, разноврсност у сексу, средства за контролу рађања која се користе до крајности, распрострањеност контроле рађања у сваком сегменту друштва, позитивни антагонизам према родитељству, тајни бракови, миграторни разводи,[6] брак само ради секса, презир према фамилијализму, чак и у тзв. образованим круговима.“[7] Данас, када је у тзв. развијеним земљама достигнут одређен друштвени стандард који већини грађана омогућава знатно лагоднији живот него раније, што се види и по томе да у урбаним срединама много више особа ради у сектору услуга него у сектору производње, поједини актери у друштву износе тврдњу да је брак превазиђена институција, да је породица изгубила ранији значај јер се сад модерна, демократска држава стара о појединцу, те да је дошло време да као валидне признамо различите „врсте“ породица, укључујући и „истополне“.

БРАК И ПОРОДИЦА ДАНАС

Савремене генерације младих све више избегавају ступање у формални брак и радије бирају да живе у de facto или ванбрачним/невенчаним заједницама, тврдећи да је брак само папир, да такав папир не мења ништа у односу двоје људи те да је стога превазиђен. Такође често чујемо тврдње и да је брак „само уговор“, међутим, поставља се питање зашто би у том случају такав уговор био ограничен својствима особа, тј. уговорних страна, као што су пол, крвно сродство па чак и број. Професор др Слободан Антонић, редовни професор на Филозофском факултету Универзитета у Београду, објашњава зашто брак не може бити уговор већ институција:

„Али брак није уговор. Тачно је да он има одређене елементе уговора, грађанског уговора везаног за имовину, али брак је пре свега друштвена институција. Та институција је природно настала кроз друштвени развој, социјалну еволуцију током хиљада година. … То је концепција која, наравно, има одређена одступања.
Ми не можемо рећи да бракови нису они у којима не постоје деца, али то је друштвена установа која обезбеђује да друштво има децу.
Појединци могу да немају децу. Али, друштво мора да има децу, да би уопште опстало. Брак, дакле, није уговорна заједница, он је, дакле, друштвена установа, због чега концепција људских права не може бити примењена.“[8]

Легализација „истополних заједница“, која је кренула из Данске (1989), представља логичан наставак проистекао из схватања брака као уговора који могу склопити и два лица истог пола. Упоредном анализом законодавних промена у земљама које су препознале облик суживота два лица истог пола уочавамо да су активисти хомосексуалног покрета прво тражили препознавање неког облика суживота – грађанског партнерства или истополне заједнице – да би потом наставили да лобирају за потпуно изједначавање с браком. Данској су за то биле потребне 23 године (2012. је легализован „истополни брак“),[9] Немачкој и Финској 16 година (од истополног партнерства 2001. до „брака“ 2017.),[10] док је Малта то учинила за само три године, а Ирска за четири.[11] У просеку, државама је било потребно 10,5 година да након препознавања грађанских/истополних партнерстава или заједница легализују и „брак“ за истополне парове, чиме је дошло и до редефинисања појмова брак и породица. Маша Хесен, лезбејка и активисткиња хомосексуалног покрета, управо је то и потврдила 2012. године на Сиднејском фестивалу писаца, говорећи на панелу под називом „Зашто се венчати ако можете да будете срећни?“:

„Борба за геј брак углавном подразумева да ми лажемо о томе шта ћемо да урадимо с браком када дотле дођемо, јер ми лажемо кад кажемо да се институција брака неће променити, и то је лаж. Институција брака ће се променити, она треба да се промени и, опет, ја мислим да она уопште не треба ни да постоји.“[12]

Повезани чланци:

ТРАНСРОДНОСТ СТИЖЕ И У СРБИЈУ – ИЗ СКУПШТИНЕ ПРАВО У ШКОЛЕ

Марија Стајић

18.08.2021.

728

Опстанак српског друштва, а такође и наше читаве цивилизације, зависиће управо од тога колико ћемо успети да сачувамо дечју невиност,...

ТРАНСРОДНИ ТРЕНУТАК У СВЕТУ И У СРБИЈИ

Марија Стајић

16.08.2021.

240

Џендеризација науке: „У супротности је с медицинском науком да се користе хромозоми, хормони, унутрашњи репродуктивни органи, спољашње гениталије или секундарне...