АНТОНИЋ: У ИНТЕРЕСУ ДРУШТВА ЈЕ ДА СЕ САЧУВА ИНСТИТУЦИЈА БРАКА

Доносимо одличан говор нашег истакнутог научника и редовног професора Универзитета у Београду, проф. др Слободана Антонића, с конференције за новинаре одржане крајем априла 2021. године, поводом три противуставна и противпородична предлога закона. Саопштење о конференцији и снимак целог догађаја доступни су на нашем порталу.

Редакција iFamNews-a на српском језику

Говорићу о два предлога закона – о истополним заједницама и о допуни закона о забрани дискриминације. Шта је проблем с ова два закона, па и с овим трећим? Почело је тако што је Министарство за људска и мањинска права и друштвени дијалог расписало конкурсе за формирање радних група које би предложиле нацрте ових закона на који су могле да се јаве само – како је стајало у условима конкурса – припадници невладиних организација који су имали, и то је било одређено – више година искуства у борби за родну равноправност, против дискриминације итд. Дакле, јасно је дефинисан профил НВО и њихових активиста који су могли да учествују у изради ових нацрта, а сад већ и предлога закона.

То имате на почетку, а на крају имате скупштину за коју слободно можемо да кажемо да фактички и нема опозицију. Дакле, имамо читав процес предлагања, а можда и усвајања веома важних закона којме би се крајње озбиљно могао ускратити демократски легитимитет. Није било стварне расправе – нити може бити озбиљне јавне расправе у скупштини какву имамо – и све то суштински забрињава и узнемирава један део јавности који сматра да се нису довољно чули аргументи против предложених решења, па против и читаве концепције.

Заправо, овде је проблематична читава концепција. И то, прво, Закона о истополним заједницама – која иде на то да се просто прекопирају сви чланови из брачно-породичног законодавства у закон који би се односио на такозване истополне заједнице. Оне, тиме, фактички постају брачне заједнице – оне то формално нису, али фактички јесу брачне заједнице, осим кад је реч о усвајању деце. И премда се стално прича о томе како Устав брани да се истополне заједнице назову браком, најављује се да ће се у будућности, када се буде мењао устав, и то такође „ускладити“ и „регулисати“.

Али, у основи читаве те концепције јесте – и то је оно што је погрешно и што морам као социолог да укажем – упорно протурање концепције брака као уговора. Јер, каже се, чекајте, уговор не може да буде ограничен полом људи који склапају уговор. Али, ако је брак тек уговор, зашто би био ограничен број људи који склапају такав уговор?

Али брак није уговор. Тачно је да он има одређене елементе уговора, грађанског уговора везаног за имовину, али брак је пре свега друштвена институција. Та институција је природно настала кроз друштвени развој, социјалну еволуцију током хиљада година. Брак је најрационалнија, најефикаснија, најједноставнија установа за друштвену производњу деце. Зашто најрационалнија? Зато што обезбеђује да сваки мушкарац може да има жену и свака жена може да има мушкарца – један мушкарац, једна жена – најправеднији и најједноставнији начин да се обезбеди да деца настају и друштвено се васпитавају у окружењу које омогућује подршку оба биолошка родитеља.

То је концепција која, наравно, има одређена одступања. Ми не можемо рећи да бракови нису они у којима не постоје деца, али то је друштвена установа која обезбеђује да друштво има децу.

Појединци могу да немају децу. Али, друштво мора да има децу, да би уопште опстало. Брак, дакле, није уговорна заједница, он је, дакле, друштвена установа, због чега концепција људских права не може бити примењена.

Рецимо, обданиште је друштвена установа, премда неко може да каже: моје је право да упишем обданиште, ко ми то може забртанити? Али не, обданиште је друштвена установа за подизање деце, и неко ко има 20 или 40 година не може да се упише у обданиште. Или, рецимо, бирачко право. Стиче се са 18 година, сама природа те друштвене установе каже да не постоји универзално право да се гласа.

Брак је, стога, друштвена установа која се не може свести на уговор. Јер, када то учините, када брак сведете на уговор, па нека га двојица мушкараца склопе, или две жене, онда се поставља питање: а зашто бисмо се ту зауставили?

Ако је брак само уговор, зашто тројица уговарача не би могли да склопе такав „уговор“? Или петнаесторица мушкараца и три жене? Зашто они не би могли да склопе уговор, и онда уживају друштвену подршку?

Недавно је објављен у Њујорк посту текст који почива на идеји да је брак уговор. У тексту се пита – зашто тај уговор не би могли да склопе мајка и пунолетни син? Зашто брак не би могли да склопе отац и пунолетна ћерка? Зашто рођачки односи треба да ограничавају пословну способност?

Али не, као што видите и сами, није тако. Брак је сложена друштвена установа која је историјски дуго настајала и која је данас таква каква јесте. Ако ви сад њу „расклопите“ тако што ћете да је редефинишете, ако је фактички сведете на уговор, онда су могући различити правци развоја и ми не можемо предвидети да ли ће он уопште преживети такво „редефинисање“.

Зато мислим, кад већ говоримо о том закону, да је боља је концепција грађанског партнерства. Оно би било отворено за људе оба пола, који не желе да ступе у брак, али желе да на одређени начин регулишу своје међусобне односе и права. Већ је речено да неки од аргумената који се појављују у вези са оставинским правима истополних партнера, или с њиховим посетама у болницама – да је то већ регулисано. Рецимо, у Закону о правима пацијената стоји да лице које живи у домаћинству има право на посете. Такође, међусобним се уговором може регулисати оставинска намера, или кроз тестамент.

Али, ако је потребно направити неку врсту омнибус закона који би регулисао целокупну ту материју, онда дајте да направимо закон о грађанском партнерству. Немојте да правите институцију која је заправо псеудо-брак који само разара ову стару друштвену установу. То је моја основна примедба овом закону.

Други закон – измене и допуне Закона о забрани дискриминације – отишао је корак даље и већ је ушао у скупштинску процедуру. Док закон о истополним партнерствима дугорочно забрињава, овај други закон забрињава већ сад. Он је веома опасан за елементарне грађанске слободе.

Ево примера. У том закону, и без пооштравајућих допуна, већ имате неколико одступања од уобичајених правних норми, од уобичајених норми цивилизованог, грађанског права.

Прво одступање је презумпција невиности. Када сте тужени по Закону о забрани дискриминације, не доказује кривицу онај који вас тужи, него ви који се браните морате да доказујете своју невиност.

То је потпуно одступање од елементарног права на презумпцију невиности. Кад вас неко тужи да некога дискриминише, како ћете ви да докажете да нисте никога дискриминисали? То је врло компликовано, правно-технички је компликовано.

Поменут је случај Владимира Димитријевића. Професор Димитријевић је, својевремно, на свом блогу, дакле, на интернет страници, објавио текст у коме је као православни интелектуалац, као хришћански интелектуалац, изразио став о хомосексуалним праксама и њиховим политичким агендама и идејама. Тужен је за дискриминацију и тај процес је у току.

У уобичајеном смислу, дискриминација значи да ви некога ускраћујете за његово право. Рецимо, ја сам шалтерски службеник и ја вас ускратим за неко ваше право само зато што сте жена или геј. Али, како је професор Димитријевић, иначе гимназијски професор српског, објављујући текст на свом блогу, било кога ускратио за његово право? Како? На који начин?

Али, по овом закону, он сад мора да доказује да никога није дискриминисао тим текстом. Како ће он то да докаже?

Још једна важна ствар, која такође представља једну врсту шикане: онај који је тужен мора да дође у суд који се налази у месту онога који је тужио. Професор Димитријевић је из Чачка, и да га је тужио било ко по било ком другом закону, тај процес би се одигравао у Чачку. Али не, по овом закону, проф. Димитријевић мора сваки пут да дође у Београд, јер се процес мора одржати у месту тужитеља.

Често се говори о томе да су казне овим предлогом повећане пет пута. Инфлација од 2009. године није била 500%, можда је била 30–40% – говорим о инфлацији у односу на евро – а казне су овим предлогом закона повећане пет пута. Но, много страшније је неколико ствари на које треба скренути пажњу.

Прво, свугде где је писало дискриминација сада је додато и „навођење на дискриминацију“. Потпуно је јасно да кад ви тужите некога што је објавио текст на свом личном блогу то стварно не може бити дискриминација, како год да окренете. И, углавном су ови људи који су овде поменути, на вишим инстанцама, ослобођени оптужби.

Али, сад је убачено „навођење на дискриминацију“. Шта сад то значи – навођење на дискриминацију? Да ли сад ово што ми овде говоримо неко сутра можда да протумачи као навођење да се неко дискриминише?

Такође, убачене су и одредбе које кажњавају „узнемиравање“ сексуалних мањина. То није само узнемиравање у смислу да ви некоме нешто добаците. Та узнемиреност може настати и кад неко од припадника тих мањина нешто прочита.

Ви нешто напишете, неко то прочита и „узнемири“ се. И ви можете бити тужени за дискриминацију.

Дакле, то су врло осетљиве ствари. Усвајање таквих закона може се завршити веома опасном праксом – дискриминацијом свих оних који имају другачије мишљење.

И зато, имајући у виду све ове специфичности – да је све погрешно кренуло, на начин као да се хтело направити што екстремнији закон, и то без икакве озбиљне дискусије, а такође имајући у виду и у каквој скупштини ће то да заврши – мислим да је реч о веома опасној законодавној пракси. Она може имати врло негативне последице по наш јавни живот.

И стога је наша дужност да скренемо пажњу на све те опасности.