Јавност сада добро зна основне чињенице: брачни пар из Италије наручио је девојчицу, рођену путем сурогације у Украјини, а потом је напустио, након што ју је поверио локалној дадиљи. Након што је доведена у Италију, девојчица је привремено поверена једној породици из Пијемонта, док чека на коначан смештај у усвојитељску породицу.
Мноштво жртава праксе „изнајмљивања материце”: можда љубав ипак није увек љубав
Али после првог и сасвим људског повика огорчења због тог јадног детета, „састављеног, складиштеног, купљеног и напуштеног“ – по речима Симоне Балдасаре, посланице у Европском парламенту задужене за породично одељење – мисао се нужно окреће њој, мајци која се каје, о којој у овом тренутку знамо веома мало: „Више ми није било до тога, жао ми је. Нисам имала утисак да је то моја ћерка. Говорила сам себи: ’Какве везе ово има са мном?’ Нисам могла да се бринем о њој.“
Није неки говор, али је једноставан опис стварности, који је у стању да поништи порекло тих покушаја да се чињенице одвоје од контекста, као што је рекла Филомена Гало, секретар Удружења Лука Кошони: „Проблем није техника која је примења. Мора се нагласити да је, нажалост, напуштање деце појава која не зависи од технике којом се деца рађају. Веза између напуштања и трудноће је, дакле, погрешна и обмањујућа.“
Овог пута, међутим, до напуштања није дошло због непланиране трудноће, лоше економске ситуације, социјалног или културног умора: родитељи овог детета су жарко желели да постану родитељи, уложили су енергију, време и новац у то. И то у толикој мери да су чак одлучили да заобиђу законе према којима се оно што су они одлучили да предузму сматра кривичним делом – чак и ако су били сигурни да у будућности неће бити кажњени. Разлози овог тужног напуштања детета, посебно нехуманог због начина на који је учињено, ипак директно зависе од „технике“ којом је дете донето на свет: вештачки зачето и ношено у утроби непознате особе – уз новчану накнаду. Дакле, не греше они који право порекло ове драме проналазе у одбојној пракси изнајмљивања материце: „Деца нису ствари, чак ни да их размењујемо бесплатно. Нису роба, чак ни ако вреде трошак плаћања сурогата. Нису доступна добра, чак ни за љубав, јер деца нису наша“.
„Нисам имала утисак да је моја.“
Неопходно је, међутим, направити још један корак. Морамо дозволити себи да будемо рањени речима ове жене, морамо се поистоветити с њима, учинити их својима: „То дете нема никакве везе са мном“. Драма неплодности, а доказ томе је и овај случај, не решава се набавком детета, нити је „велика жеља да постану родитељи” оно што може да пружи подршку пару када треба да преузме дете. Дете, заправо, није и никада не може бити задовољење жеље, попуњавање недостатка, отелотворење преференције.
Стога је неопходно поистоветити се с болом ове жене, и притом свакако не потценити неприхватљиву неправду коју је дете претрпело, већ покушати да се реалистичније суочимо са свим драмама овог догађаја.
Како се лече сви неплодни парови – парови у ширем смислу, без обзира на хромозомски асортиман појединаца који га чине? Ако одмах оставимо по страни драму физиолошке ране, која онемогућава најпотпунији израз преобиља љубави између две особе, мајчинство и очинство третирају се – у сваком контексту – као легитимна људска „жеља“. Жеља која се, када је спречена, претвара у „право“, а на крају и у „потраживање“: ако не могу да добијем од себе оно што желим, потребно је да ми неко – друштво, држава, заједница – омогући да остварим то што сам замислила.
Ево шта су доживела два „несуђена родитеља“: не саосећање у неописивом болу, већ предлог, једно нашироко рекламирано – под условом да се уплати разумна свота новца – коначно решење: дођите, господо, дођите, свежа деца на располагању, а ту је и попуст!
Која је кривица ове жене? Што је веровала? Што се надала? Што је страховала, усред пандемије, питајући се да ли ће се њено дете родити, и то здраво, питајући се да ли ће ускоро моћи да држи своју бебу у наручју? Колико дана и ноћи чекања, колико су били узбуђени када су се укрцали у тај авион, колико треме су имали припремајући документа… А онда?
„Нисам имала утисак да је моја.“
Наравно, то се не може оправдати. Не може се ни разумети, јер дете вреди, дете заслужује, дете има право да буде вољено и жељено, прижељкивано и добродошло, да не буде бачено крај пута као стари апарат – а да чак не платимо ни трошак његовог расходовања. А чак није ни неопходно „волети га“ у строго емотивном смислу те речи, од самог почетка: дете можете грлити, пазити, мазити, хранити, а да не осећате тренутну емоционалну везаност.
Не знамо шта је спречило ову жену, овај пар, да себи дају време и простор како би та мала особа, која је на свет дошла управо зато што су је они „хтели“, заиста постала „њихово дете“. Замишљамо, међутим, да је у питању абортивни менталитет овог света, који нас је научио да презиремо вредност новонасталог живота, не само у материци, већ и након рођења, било због крхкости, или једноставно зато што се неко „предомислио“, и да имамо „право“ да радимо шта хоћемо с „продуктима зачећа“ све до самог термина порођаја.
„Деца су благослов, и привилегија је бринути се о њима“: свака радња изазвана пресудом другачијом од ове отвара још нехуманије токове; с друге стране, све док се милиони долара дају теоретичарима чедоморства, у чијим очима… једно дете, ентитет који се лако може заменити, вреди исто колико и друго, при чему се његова вредност одређује искључиво у оквиру повезаности коју према њему осећају они који су га родили, заиста је тешко помислити да имамо право да бацимо први камен.