ПРЕНОСИМО: ЗАШТО САМ ПОТПИСАО ПЕТИЦИЈУ ПРОТИВ ЗАКОНА Г. ЧОМИЋ

Преносимо текст проф. др Душана Пророковића, једног од потписника Петиције Коалиције за природну породицу. Чланак је првобитно објављен на порталу Нови Стандард.

Има људи, наравно, којима аргументација министарке Гордане Чомић делује уверљиво. Већини, међутим, она овога пута делује као такмичар у „Слагалици“ који пун самопоуздања пријављује да је саставио реч од два слова. Никад више самоуверености, а никад скромнијег домета. Никад више ароганције, а никад мање убедљивости. И политичким кибицерима јасно је откуд Гордана Чомић на овом задатку, а не, рецимо, неко од виђенијих кадрова владајуће партије. Зашто се овога није дохватила, на пример, премијерка!? Очигледно, ни Александар Вучић није сигуран да ово може проћи.

Министарка за равноправности и пратеће дијалоге истурена је да испита реакцију јавности, а ако ствари крену у лошем смеру по власт, да их одрицање од овог покушаја не кошта ама баш ништа. У „домаћем простору“ телалиће да је то ионако све „Чомићкино масло“ која је пожурила да заврши нешто што јој је неко из Брисела тражио. У депешама Бриселу ће, сасвим супротно, објашњавати како су пробали, у процедури је, негде између владе и скупштине или на скупштинским одборима, биће то, само да прођу избори, није лако донети одлуку којој се противи јавност. Страдаће Гордана Чомић, таква улога била јој је намењена од самог почетка.

Изостанак дијалога

У овоме што се ради, једноставно, све је спорно. Најпре легитимитет министарке, као формалног предлагача законских пројеката. Била је кандидат на листи, декларативно опозиционој, која је освојила 0,95 одсто гласова, и то у условима мање излазности од просечне (због бојкота дела опозиције). Са таквим резултатом не постаје се ни посланик, камоли министар, а тек се не може предводити било какав свеобухватан дијалог.

Затим, начин на који је све ово организовала јесте споран. Позив пробраним невладиним организацијама, да се хитно укључе у писање закона, упућен је најпре као приватно писмо, па тек касније озваничен на страници Е-управе. Рокови су незамисливо кратки, чак и за политички бенигније, а правно мање захтевније теме. Оно што је требало да представља дијалог (у самом називу министарства помиње се друштвени дијалог), заправо је остао само „монолог“! Сеансе истомишљеника током којих су једни друге убеђивали у оправданост изнетог. Ваљда отуда и потиче никад више самоуверености и ароганција као последица. Углавном, јавна расправа је изостала. Да скандал буде већи, одлуке су, изгледа, донете и пре него што су и овако организовани „монолози“ одржани!

Оно што смо чули – да су циљано позивани само представници организација којих се закони директно тичу, није никакво образложење. Када се граде (мини) хидроелектране или отварају рудници не позивају се само инвеститори и они који ће учествовати у реализацији, већ се раде и студије утицаја по околину и јавно здравље, осмишљавају елаборати о заштити животне средине. Предметни закони по више основа могу узроковати различите реакције и епилоге када говоримо о друштвеним процесима и зато их је неопходно сагледати из што је могуће више углова. Боље је тако, искуство говори и за оне којих се решења директно тичу. Тако потврђена права више им нико никада неће оспоравати.

Такође, оно што смо чули, парафразирам, да о поштовању људских права не може бити референдума или преговора, нити је тачно у теорији, нити у пракси. И те како има прегласавања у пракси, и у парламентима држава када се доносе слични закони, и унутар међународних организација, али и на референдумима (и то у земљама којима би могли да позавидимо на појединим стварима када говоримо о слободама). Има и нових примера релативизације међународних норми у националном законодавству, као и повлачења из међународних конвенција, баш због арбитрарности приликом интерпетација испуњавања појединих одредби (иступање Турске из Истанбулске конвенције!).

И те како има суспендовања неких права у теорији. Ево једног илустративног примера. Нашим комшијама муслиманима религија дозвољава полигамију. Могу имати више жена истовремено! Међутим, уставне норме одређују брак као заједницу мушкарца и жене (у једнини!). Да ли ми тиме кршимо верска права муслимана, лојалних грађана ове земље, који плаћају порезе, измирују све обавезе, воле свој завичај, не угрожавају туђа права и слободе!?

Напослетку, ту су и сами предлози закона. Са формалне стране, проблем се јавља са изменом Закона о истополним заједницама. Слободан Орловић упозорава да устав познаје брак и ванбрачну заједницу која је изједначена са браком, при чему је брак одређен као заједница мушкарца и жене. Истополна заједница не може се сматрати ванбрачном заједницом, тако да није могуће оваквим законом регулисати ово питање, а да то буде у складу са уставом. Поред тога, још током сличних претходних покушаја Секретаријат за законодавство Владе Србије оценио је неуставном категорију рода, а пошто од тада устав није мењан, није јасно зашто би сада епилог био другачији. О враћању вербалног деликта под плаштом „борбе против дикриминације“ и наговештајима ограничавања верских слобода већ је писано и тек ће бити речи.

Разваљивање брака и породице

Са политичке стране, проблем се јавља у свему осталом. Разваљивање традиционалних стубова једног друштва увелико је у току. Уништавање обичаја ствараних вековима, брисање историјског памћења таложеног генерацијама, разграђивање свих постојећих веза унутар традиционалних заједница, деконструисање културних образаца. Дуле Савић бејаше сасвим у праву када је осуо паљбу због ријалитизације медијског простора која контаминира друштвене односе, па у том контексту поменуо предметне законе. У овом контексту може се искористити мисао Хане Арент, изречена о феномену сталног лагања које „нема за циљ да народ поверује у лажи, већ је циљ да народ ни у шта не верује. Јер, таквом народу није одузет само капацитет за акцију, већ капацитет да мисли и суди. Са таквим народом можете да радите шта хоћете.“

Ријалитизација је нужна како би се народ претворио у крдо. У таквим околностима, све ће бити наметано лакше, без суштинског отпора, критичких тонова и полемика. Смишљеним избегавањем и заобилажењем широке јавне расправе утире се пут ка ријалитизацији целог процеса, унутар чега је могуће симулирати или конструисати тезе како некаква јавна подршка, већа или мања, постоји (као што је списак од „500 интелектуалаца и јавних личности“ састављен претежно од тоталних анонимуса или тврдња професионалног „ЛГБТ делатника“ да сексуалне мањине чине 10 посто једног друштва).

А наметање се одвија фазно, кроз већ спремљене матрице. Разврставање на дозвољено и недозвољено у складу са потребом осигуравања права сваког појединца и мањинске групе једна је од њих. Ту је и концепт родне равноправности, увијен у одбрану слободе на опредељење. Иначе, овај концепт одавно није исто што и равноправност полова, мада се широј јавности то тако не представља. Владимир Димитријевић наводи: „Рецимо, кад се уписујеш на амерички факултет, нуде ти да се определиш између следећих типова сексуалне оријентације: асексуалан, бисексуалан, геј, стрејт (хетеросексуалан), лезбејка, пансексуалан, квир, у трагању (несигуран), љубитељ истог џендера, није на листи, не желим да откривам. У понуди су ови џендери: без џендера, андрогин, полуџендер, џендерквир или џендерофлуидан, мушкарац, жена, трансмушкарац, трансжена, у трагању или несигуран, нека додатна џендер категорија, не желим да откривам.“

Напослетку, као теоријски оквир кроз који треба сагледавати политику и друштво долазе комбинације деривата феминистичких теза о интерсекционалности и погледа радикалних неолиберала о слободи опредељивања по тржишним узусима. Са једне стране, насиље и угњетавање представљају се као покретачи свих процеса, а траума као стање које опредељује деловање појединаца и група. Етничке заједнице настале су у насилним ратовима, религијске на угњетавању неистомишљеника, породице на одржавању присилних хијерархијских вертикала и ауторитета. Укидање традиционалних заједница тако се представља као ослобађање из ропства, спашавање од насиља и угњетавања. Са друге стране, појединци су власни да бирају како ће се изјашњавати, то је слобода неспутана било каквим наслеђем, купују делове сопственог идентитета на „тржишту“, узимају шта им одговара, склапају слику која им је најпријемчивија.

Уместо народа, религије, породице, брака, припадности каква је до сада постојала, ослобођени појединац, изашао из ропства, спашавајући себе од насиља и угњетавања, трчаће ка формама које му буду задовољавале текуће потребе. Мењањем потреба, мењаће се и форма. Александар Дугин је давно упозоравао, по обичају карикатурално, да долазе времена у којима се неће правити разлика између „Кока-коле и Исуса Христа“. Када се у исту раван ставе „Кока-кола и Христ“ или „ријалитији и религија“, добијамо декултурализацију. Није циљ да народ поверује како су ријалитији култура, већ да више не верују у било какву културу. Није циљ да се хомосексуалне везе преведу у статус брачне заједнице у пуном смилсу те одреднице, већ да се разбије институтија брака као заједнице. Андреј Кончаловски упозорава да су се све велике цивилизације градиле на стављању обавеза изнад права, а не обрнуто. „Када човек добије сва права, он, грубо говорећи, губи свој људски изглед.“ А шта представља обавезу у свакој цивилизацији? За Кончаловског нема дилеме: „То је култура!“

Обавезност културе подразумева обичаје стваране вековима, таложење историјског памћења, изградњу правила и принципа на којима ће почивати опстанак заједнице, самим тим и њен развој. Невероватна је лакоћа одбацивања традиција које су прихватане и трансформисане кроз неколико итерација, често и током више стотина година. Да ли садашње генерације збиља мисле како су најпаметније које су икада земљом ходале? Традиционално има своју сврху, функцију, захваљујући њему осигурава се стабилност унутар једног друштва. Зато је полигамија неприхватљива и за (искључујући изузетке којих свакако има) грађане муслиманске вере. Грубо наметање нових правила кроз правно и политичко насиље, овако како се то покушава са спорним законима, може довести до крупне и дуге дестабилизације са поприличним последицама. Пре свега по оне који нова правила намећу.

Комунисти су жарили и палили земљом, „прогнали Бога“, градили „ново време“ и комесарским одлукама успостављали неку своју традицију. Колико је данас, само три деценије након пада комунизма, остало од свега тога!? Нажалост, са комунизмом су „отишле“ и идеје о равномерној расподели новостворене вредности, инвестирању ка колективним потребама које нису тржишно исплативе, радничким правима… Питање је када ће се и како вратити на политичку сцену ове теме? А колико се у традиционалном одржало религијског, током пола века забрањиваног и на сваки начин сузбијаног. Треба ли подсећати на сукобљавања у САД, која се интензивирају баш због овога, због подела око „еј-мен“ и „еј-вимен“ према неолибералним обрасцима политичке коректности. Ти сукоби и те поделе сада су отворили сва питања, укључујући и расно, за које се одавно мислило да је затворено! Не намећите решења мимо воље убедљиве већине, ко зна како се то може завршити.

Треба учинити да се људи другачије сексуалне оријентације не сусрећу са бирократским препрекама, не буду стигматизовани, то је у реду, али је спорна идеолошка матрица која се намеће како би се то учинило. Закон, један и јединствен – неопходан је идеолозима, који би да тако најпре легитимизују ову ствар у јавном дискурсу, а затим да права шире. Да, ово јесте први корак у мењању дефиниције брака, самим тим и у омогућавању усвајања деце и свега осталог. Да, ово јесте први корак у промени појма сексуалних слобода, као елементарних за сваког појединца, што ће „надрасти“ хомосексуалне односе и „отклизати“ даље (пре свега ка педофилији, пошто ће се границе старосне доби „спуштати“, па ће и сексуални односи са малолетницима бити другачије треирани и схватани).

Пре или касније, долази се до закључка како је проблем у породици, у функционалној заједници, у деци чији број треба ограничити. Живећемо у свету индивидуа које нису део друштва, већ „флуидних“ група са врло површним везама. Појединаца који су „еко-френдли“, сексуално индиферентни, „родно равноправни“ и политички коректни. Оно што нам се нуди заправо је одсуство сваке традиционалне заједнице, способне да преживи било какво реално искушење. Оно што нам се нуди, јесте декултурализација, заснована на декаденцији и свесној негацији феномена рађања као почетка живота и стварања. Не може бити стварања без живота, а живота нема без рађања. Ограничавање на овоземљаско заправо је пристајање на биолошко животарење и ништа више од тога. Пригрлити неолиберални идеолошки оквир (у смислу како то објашњава Александар Зиновјев када пише о западњаштву), значи и утабавати пут ка неслободи, покоравању. Животарење подразумева неслободу и покоравање.

Због тога су ови законски предлози спорни, а њихово усвајање апсолутно неприхватљиво. Најједноставније је, зарад „очувања мира у кући“, повући их, а оно што треба решавати а тиче се хомосексуалних парова регулисати променом других, конкретних закона или уредбама. Компаративно право нуди прегршт решења око којих би се већина у нашем друштву без већих приговора сложила. Нисмо ми прва (европска) земља која се сусреће са овом темом. Уколико се то не догоди, уколико се настави са овом трком да предлози до 25. априла буду „угурани“ у скупштинску процедуру (није познато због чега је баш овај датум изабран!?), онда ће према томе бити одређивани и други кораци.

Могућности је много, од захтева за оцену уставности, преко тужби, грађанских протеста, до прикупљања потписа по целој Србији за одржавање консултативног референдума и циљаног преношења референдумске атмосфере на предизборну кампању, како би се стари или нови политички актери и учесници на изборима натерали на изјашњавање и обавезали по овом питању. Јер, ако је већина грађана за ово што нам министарка Чомић предлаже, ако се та већина може препознати на референдуму или изборима, онда треба мењати устав, јер, логично, не може се игнорисати став како је промењено и схватање традиционалног. Током времена неке традиције се трансформишу, неке одбацују, неке нове прихватају. Ако већина у нашој заједници подржава идеју о промени дефиниције брака и породице, те нову дефиницију појма сексуалних слобода, јасно је шта из тога произилази. Све је то нормално.

Није нормално да се у оваквој процедури, мимо воље већине, без неопходног политичког легитимитета, без суштинске шире друштвене расправе намећу политички штетна, а формално незаконита решења. Због тога је супротстављање овоме што је предложено уједно и захтев да се у нашем политичком систему одржи нормалност. То је захтев да се заустави ријалитизација јавног простора и важних тема. Без тога нема ни друштвене стабилности. А без друштвене стабилности нема ни осталих ствари, било да се разговара о економији и развоју или националној безбедности.

Душан Пророковић је професор на Факултету за дипломатију и безбедности у Београду и аутор више значајних дела, међу којима је и монографија „Геополитика Србије“. Ексклузивно за Нови Стандард.