ПАКЕТ ИНФО – ПОМОЋИ – 7.ДЕО: ПРОГНОЗЕ РАЗВОЈА ТОТАЛИТАРИЗМА

СЦЕНАРИЈИ РАЗВОЈА СИТУАЦИЈЕ

  Контуре новога света, оцртане помоћу појмова као што су глобализација, неохуманизам и неототалитаризам, у садашњем тренутку могу се веома лако препознати. Међутим, трансформација човечанства још увек не може да се представи у виду линеарног процеса. Могући су сасвим различити сценарији даљег развоја ситуације. При том би требало узети у обзир да се ситуација на нивоу Русије одређује једним, а глобална ситуација другим параметрима.

  Развој ситуације у Русији

  Процеси о којима говоримо имају глобални карактер. Они се спроводе помоћу општесветских институција (организација, експертских заједница, итд) и ослањају се на трансграничне дискурсе (расправа о одређеним питањима на интернету, размена новости међу глобалним средствима јавног информисања, и сл). Русија се може сматрати примаоцем задатих трансформација: оне се не иницирају овде, него се практично све оне преузимају из иностранства. Због тога се ситуација у Русији може посматрати у зависности од наше способности да се супротставимо овим променама. Ако заузмемо овакво гледиште, могућа су три сценарија даљег развоја ситуације:

– сценарио противљења (блокирање наметнутих трансформација);

– сценарио сагласности (укључење Русије у нови свет)

– компромисни сценарио

  Развој ситуације на глобалном нивоу

  Развој света у правцу све веће глобализације настао је из тежње капитала да стекне максималну добит, односно, укорењен је у саму суштину капитализма. Појаве неохуманизма и неототалитаризма са ништа мањом неминовношћу проистичу из глобалног тријумфа економских интереса. Другим речима, модерно устројство човечанства у целини је прожето економском мотивацијом и законито води ка појави новог човека и новог друштва. Чини се да другачије не би могло ни да буде.

Међутим, на победничком путу новог светског поретка постоје озбиљне препреке.

Kао прво, модел глобалног света, изграђеног на неохуманистичкој идеологији, наилази на економска ограничења. Са становишта економије, неохуманистички човек заинтересован је за оно што му обезбеђује максималну могућу потрошњу. При том је индивидуа-потрошач само шраф у тоталном систему: његово понашање се планира, мотивише и контролише у свим допустивим пројавама, док се недопустиве пројаве одсецају. Међутим, да би се потрошња одржала, она мора бити економски утемељена. У условима капиталистичке привреде, једини циљ сваке економске делатности јесте добит. Потрошња је значајна само утолико, уколико потрошач има могућност да плати, и то онолико колико је потребно да би се покрили трошкови продавца и да би он остварио добит. На страни потражње све време морају постојати неки финансијски ресурси, који стварају сигурну потражњу. У почетку су то били сопствени ресурси породице (при преласку с натуралне на тржишну привреду), а затим зајмови (кредити). У садашњем тренутку, није сасвим јасно чиме се обезбеђује даљи раст масовне потрошње, па чак и његово подржавање на текућем нивоу.

То значи да један део људи престаје да буде економски интересантан. Не постоји разлог због којег би се трошио новац на њихово одржавање у систему. С друге стране, чим човек осети да га систем запоставља, он престаје да се осећа као елемент система (као члан грађанског друштва, на пример). Уколико је нижи ниво живота, утолико више понашање постаје антисистемско, јер човек мора сам да обезбеди своје преживљавање. До неког тренутка, систем може да не примећује прелазак становништва у несистемско стање, али при проласку кроз неку критичну тачку он ће се неминовно распасти. На тај начин, ако у светској економији буду нарастале кризне појаве, изградња глобалног света биће закочена, а можда ће се распасти и оно што је већ саграђено.

Као друго, систем који се гради вероватно има и структурна ограничења. Да би машина неототалитарног друштва ефикасно радила, њој су потребни поуздани, одговорни и компетентни извршиоци. Међутим, при све већем продирању неохуманизма у ткиво људског друштва, такви се једноставно не могу пронаћи. Нови човек је непоуздан, он није способан да доследно постави задатке и да дође до њиховог решења. Он није спреман да одустане од својих личних интереса ради системских задатака.

Претпоставља се да мора постојати интелектуална, политичка и пословна елита, која ће се репродуковати другачије, него што се предлаже основној маси човечанства. Због тога су изграђене елитне образовне установе, у оквиру друштва ствара се систем који допушта да се покажу најспособнији појединци и да се инкорпорирају у елиту. Други начини премештања у класу „господара света” се урушавају (данас су свуда присутне жалбе на демонтажу такозваних „социјалних лифтова”).

Међутим, ма колико да елита тежи самоизолацији, она је на делу практично неостварива. Јавни простор препуњен је клишеима који треба да потпомогну укорењивање неохуманизма и нико не може да буде потпуно слободан од погружавања у такву идеолошку средину. Оријентација на релативност вредности у сваком човеку подстиче лошу страну и делује као стална саблазан. Преформатирање људске природе постепено се шири и на елиту. Као резултат тога, погоршавају се њени професионални квалитети.

Ово може да доведе до краха глобалног неохуманистичког пројекта. У неком тренутку, систем ће почети да осећа недостатак адекватних решења и стваралачких идеја. Немар извршитеља ће све више нарастати. Реално функционисање ће се све више замењивати привидним радом. То значи да ће се тоталност задатих ставова у пракси показати као недостижна. Исто тако, неефикасне административне одлуке погодоваће гомилању грешака; током времена систем ће све више испадати из равнотеже и, пре или касније, он ће се и распасти.

  Уопштена прогноза

  Услед свега тога, чини нам се да, примењено на ситуацију у Русији, општесистемске чињенице дају више основе да се надамо очувању наше припадности традиционалном човечанству, него активност руских власти. Још ћемо, током извесног времена, умножавање пројава неохуманизма и неототалитаризма у нашим животима примећивати онако, као што се то догађа данас, тј. уз бучну несагласност са сличним вектором развоја. У наставку су могућа два следећа сценарија:

– сценарио „крајњег тоталитаризма”

– сценарио „распада система”

  Сценарио „крајњег тоталитаризма”

  Овај сценарио претпоставља да ће се, при изградњи тоталитарног система, узети у обзир фактори који постављају ограничења. Другим речима, иако ће се сачувати као општи принцип, тоталитаризам се у пракси ипак неће реализовати у пуном обиму. За оне, који се упорно противе неохуманизму и укорењивању технолошких новотарија, биће остављена могућност другачије форме живота, на пример, у својству извансистемских (асоцијалних) елемената. Грубо говорећи, на оне, који испадају из система, једноставно ће одмахнути руком. При том ће, наравно, бити исцртане границе које слични отпадници неће моћи да пређу. На пример, лако је претпоставити да ће се категорички пресецати свака критика постојећег друштвеног уређења, сваки покушај пропагирања алтернативних принципа организације друштва и сл. Међутим, уколико се људи не буду експонирали и ако не буду претендовали да скрену пажњу на себе, могуће је да ће их оставити на миру.

У сагласности с овим сценаријем, не очекује се ентузијазам на радним местима. То снижава захтеве, који се постављају пред извршитеље. Може се користити само онај људски материјал, који се ствара унутар таквог система. Исто тако, није неопходно да се средства усмеравају на сузбијање противљења несагласних. То снижава административне (организационе и финансијске) расходе. Економија може бити још већа ако једноставно не финансира оне који нису способни да остваре добит. Другим речима, изван граница система свесно се изводе сви они с којима је из неког разлога већ тешко сарађивати.

Све ове околности омогућују да се смањи структурна напетост и да се продужи животни век система. Главни проблем, који се појављује у оквирима разматраног сценарија, јесте начин на који ће се очувати неопходна пропорционалност између индивидуа захваћених системом и асоцијалних елемената. Уколико буде исувише људи који ће се наћи изван система, то може да угрози његово даље постојање. Овако или онако, систем ће морати да контролише бројност извансистемског становништва и овде су могуће разне варијанте суровости које могу ићи све до физичког уништења „вишкова”.

  Сценарио „распада система”

  „Распад”, тј. слом глобалног неототалитарног система неминован је у случају сваког одступања од услова који обезбеђују сценарио „крајњег тоталитаризма”. Он се посебно може догодити у следећим случајевима:

– уколико људи буду прекомерно присиљавани да прихвате неохуманистички поглед на свет. Напори да се превазиђе ово противљење могли би исцрпети ресурсе система;

– уколико се извршитељи буду прекомерно приморавали да изврше директиве система; могло би доћи до саботаже, због чега директиве уопште не би биле извршене;

– ако се исувише људи нађе изван система;

– ако се не угуши активност људи изван система;

– ако мере за смањење броја извансистемског становништва или за сузбијање његове активности изазову противљење које је способно да исцрпи ресурсе система (фактички, ово су варијанте прве тачке).

Међутим, из околности да би свака грешка у остварењу сценарија „крајњег тоталитаризма” могла да води ка слому система, не следи нужно да до тог слома обавезно мора и доћи. Систем је, сасвим природно, склон очувању неопходних услова, пошто ће, у случају одступања од њих, потрошња ресурса значајно порасти (није реч само о материјалним, на пример финансијским ресурсима, него и о таквим стварима као што је неопходност административних одлука, психолошка исцрпљеност, итд). Суочавајући се са нарастајућом потрошњом, систем ће се повлачити ка почетном (и за њега оптималном) стању. И само је активна воља, која изазива предузимање крајњих решења и инсистира на њиховом извршењу, способна да сломи овај природни одбрамбени механизам и да доведе до распада.

Другим речима, сценарио распада реализује се у случају постојања следећих фактора:

– централизације управљања процесима глобализације (међу којима су и укорењивање неохуманизма и неототалитаризма);

– неадекватности решења, која долазе из тог центра.

Док се не створи само један политички центар глобалног света, не треба очекивати распад система.

Без обзира на чињеницу да логика глобализације сугерише нужност организације глобалног политичког система, таква централизација ипак не може да се одржи. Будући да ће се при даљем кретању у датом смеру повећавати противљење постојећих структура, потрошња система ће порасти и укључиће механизам који обезбеђује сценарио „крајњег тоталитаризма”. Глобални политички субјект може и да се не појави и тада ће се показати да су неохуманизам и неототалитаризам реализовани у форми мреже.

 Мрежна реализација

  Мрежна реализација глобалног пројекта претпоставља да не постоји једна политичка организација света. То значи да неототалитарни инструментаријум, примењен на разним местима, може имати и регионалну специфичност. Његов притисак ће негде бити изражен више, а негде мање. При том, међутим, не морају постојати очигледна испадања из општег контекста.

Као прво, морају се обезбедити услови за слободно премештање капитала. Улагање капитала (инвестиције) свуда се мора остваривати на прихватљивом нивоу. Квалитет ресурса мора допуштати стицање добити. То се тиче и људских ресурса, због чега становништво сваког региона треба да се образује на бази принципа неохуманизма.

Уколико неки регион изненада престане да се придржава ових правила, треба га поставити на место. Ово је могуће и у условима непостојања једног центра. Ради решења проблема, укључују се политичке, војне и економске могућности државе, чија је увученост у глобални пројекат прилично дубока. У идеалном случају, мора се створити слика да читав свет наступа против нарушиоца; у таквим околностима се задати поредак ствари васпоставља прилично лако.

Начин на који се ситуација сада развија, говори у прилог управо мрежној реализацији.

Са руског превела Антонина Пантелић

(КРАЈ У СЛЕДЕЋЕМ НАСТАВКУ)