Трансплантација материце је већ неко време стварност, додуше не тако честа или позната. Недавно смо се и ми на порталу IFamNews обрадовали Алесандри, девојчици која је дошла на свет у Катанији након што је њеној мајци урађена прва трансплантација материце у Италији.
Прво рођење бебе трансплантације материце догодило се у Шведској 2014. године. Крајем 2021. године у свету је урађено око 90 сличних операција и рођено педесетак деце.
Данас се, међутим, говори о другој теми, тј. о могућности пресађивања донираних материца трансродним особама, појединцима рођеним као мушкарци, који су потом прошли процес „транзиције“ у женски пол, укључујући и хируршке процедуре. Трансплантација материце била би завршни комад у грубој изградњи мозаика њиховог новог идентитета.
Матс Бренстром, Швеђанин, професор акушерства и гинекологије и главни лекар на Универзитету у Гетеборгу, такође је и лекар који је допринео рођењу првог детета после трансплантације материце. Данас, каже, често добија мејлове од људи који су на рођењу препознати као мушкарци, с питањима о тој процедури. „Примам мејлове од људи из целог света“, рекао је професор за веб-сајт Euronews Next. „Кажем им да нисмо урадили довољно истраживања, али мислим да ће то бити могуће у будућности. Могло би то да потраје пет или десет година, рекао бих“, додаје он.
Јер, наравно, овај нови домет у развоју трансплантације материце можда неће користити жене да би носиле дете у својој утроби, већ мушкарци који желе да задовоље своју жељу за „мајчинством“, упркос, на пример, веома деликатном питању хормонске структуре сваке особе која игра апсолутно важну улогу у нашем општем здрављу, посебно код одрасле женске особе – краће речено, код жене – као и код деце коју она доноси на свет.
Доктор Бренстром не поставља питања нити икакве „етичке границе“. То не раде ни Стивен Вилкинсон и Никола Вилијамс, који проучавају етичке импликације људске репродукције на Универзитету Ланкастер у Уједињеном Краљевству. „Свакако постоје довољни разлози засновани на једнакости да се размотри трансплантација материце код трансродних жена“, сматра Вилијамс, професор етике људске репродукције на одсеку за политику, филозофију и религију овог универзитета.
„У сарадњи с другим истраживачима, Вилкинсон и Вилијамс спровели су истраживање на 182 трансродне „жене” (мушкарци који живе као жене) како би проучили њихове репродуктивне жеље. Више од 90% испитаника навело је да би трансплантација материце могла да им побољша квалитет живота и ублажи симптоме родне дисфорије, а већина се сложила да би способност гестације и рађања повећала њихову перцепцију сопствене женствености.
То је и логично с обзиром на то да је способност трудноће и рађања детета јединствена особина женског тела и управо најважнија особина која жене разликује од мушкараца. Јасно је да ови мушкарци то прижељкују, али је исто тако јасно да чак и ако трансплантација материце постане стварност за њих, они и поред тога никад неће бити жене јер је промена пола немогућа. Свака ћелија у њиховом телу има хромозомску структуру мушкарца и то се никако не може променити.
Лора О’Донован, научни сарадник на Универзитету Ланкастер, овим етичким разматрањима додаје и она правна и пита се, на пример, да ли би ускраћивање такве трансплантације трансродним особама представљало кршење закона против дискриминације, тј. Закона о равноправности из 2010. године. „У Великој Британији, на пример“, рекла је О’Донованова, „према Закону о равноправности било би незаконито дискриминисати некога на овај начин на основу пола те особе.
Клои Романис, ванредни професор биоетике на Универзитету у Дараму, такође у Уједињеном Краљевству, и истраживач на Универзитету Харвард у Сједињеним Државама, износи у најмању руку узнемирујући сценарио. Професор Романис сматра трансплантацију материце «[…] само једном у читавом спектру технологија потпомогнуте гестације, малим делом много веће технолошке будућности потпомогнуте трудноће која такође укључује ствари попут сурогат мајчинства, па чак и вештачке постељице или ентитета који би могли да носе трудноћу ван тела.”
„Мислим да ове технологије,” закључила је, „имају потенцијал да заиста промене начин на који размишљамо о потпомогнутој трудноћи.”