МИЗОГИНИЈА ДОМИНИРА РОДНОМ ИДЕОЛОГИЈОМ

Џени Холанд је новинар и писац. Њен отац Џек Холанд написао је књигу Мизогинија: насјтарија предрасуда на свету (Мisogyny: The World’s Oldest Prejudice) објављену постхумно 2006. године. У њој је изнео мисли о мизогинији, добро сажете у неколико реченица које датирају из 2003. године, непосредно пре његове смрти. „Оно што нас историја учи о мизогинији,“ тврди он, „може се сажети у четири речи: она је свеприсутна, упорна, погубна и протејска. Много пре него што су људи измислили точак, измислили су мизогинију, а данас, док се наши точкови котрљају преко равница Марса, тај древни изум наставља да уништава животе.”

МИЗОГИНИЈА МЕЊА ОБЛИК И ПРОЖИМА ФЕМИНИЗАМ

Двадесет година касније, Џени Холанд осуђује исту стварност у чланку под насловом „Мизогинија мења облик и прожима мејнстрим феминизам” (Shape-shifting misogyny has invaded mainstream feminism), објављеном пре неколико дана на порталу Feminist Current, канадском веб-сајту покренутом 2012. године с намером да пружи „[…] јединствену перспективу о роду, правима жена, насиљу над женама, поп култури, политици, актуелним догађајима, сексуалности и многим другим питањима која су често недовољно или погрешно представљена у мејнстрим, прогресивним и феминистичким медијима.”

Другим речима, према ауторки, мизогинија мења облик, поприма нове обрисе, прелази старе границе, увлачи се у модерна друштва, али представља исту стару претњу безбедности жена, чак и оних које су је направиле, које су независне, успешне, познате: примери Џ. К. Роулинг, творца и писца популарне саге о Харију Потеру, и суперзвезде певачице Адел одлично то илуструју.

МИЗОГИНИЈА ЛЕВИЦЕ У БОРБИ ПРОТИВ ЖЕНА

Мизогинија је „[…] овог пута наоружала наводну потрагу прогресивне/либералне левице за једнакошћу, социјалном правдом и сексуалним ослобођењем“, пише Холандова „Ове легендарне борбе – које воде генерације жена уз велику цену – захваљујући магичном мизогином размишљању, претворене су у брисање женске биологије, инвазију женске приватности и наметање мушких тела управо на местима где је највероватније да ће та тела нанети штету женама“.

То се односи на наратив догматике родне идеологије, где је језик силован да би се потчинио диктату који од њега захтева каже оно што није тачно, поричући биолошке чињенице о полу како би се уместо тога све претворило у сексуални идентитет који сам себе перципира, но који, међутим, мора бити универзално и чврсто прихваћен. То се односи на „тате морске коњице“, жене које су „прешле“ у мушки пол, а задржале женски репродуктивни систем и потом родиле дете. Односи се на „дојење грудима“, „особе с вагинама“ и сличне производе новоговора због којих је брига о мајкама и новорођенчади доведена у опасност у болницама широм света.

МУШКАРЦИ СЕ ИНФИЛТРИРАЈУ У ЖЕНСКЕ ПРОСТОРЕ

То се пре свега односи и на „[…] физичку и психичку инфилтрацију женствености од стране мушкараца који, незадовољни политичком или верском доминацијом прошлих времена, сада тврде да су жене“, скривајући се „[…] иза језика ’права’ и ’инклузије’, што наизглед нико не примећује осим неколицине“. Холандова види да су ти мушкарци „[…] не само прихваћени у мејнстрим разговорима, већ почињу да постављају темеље праве државне политике“.

Џени Холанд је веома забринута „[…] због броја самопроглашених заговорника права жена који су се одрекли стварности у корист лажи да мушкарци могу бити жене, као да је женственост костим који можете одлучити да обучете, или нешто што се може купити, заједно с пластичним операцијама.”

Штавише, постоји изненађујући несклад који би могао бити смешан да не представља озбиљне ризике за многе жене које су мање срећне и мање заштићене од других: „милиони младих самозваних феминисткиња славе мушко тело као женско и навијају за физичка достигнућа мушкараца, док они искључују жене у женским сферама, а на дну наше друштвене лествице најугроженије жене су повређене на разне кошмарне начине.”

ТРАНС МУШКАРЦИ У ЖЕНСКОМ СПОРТУ И ЖЕНСКИМ ЗАТВОРИМА

Ту су и трансродни мушкарци који тврде да су жене и учествују у женским спортским такмичењима, укључујући и Олимпијске игре, тихо се врзмају по женским свлачионицама, освајају женске награде и обарају женске рекорде, и искључују девојке из, на пример, америчких факултетских стипендија на које су оне могле да претендују захваљујући спортским успесима.

Међутим, Холандова наводи још озбиљнији и забрињавајући случај, тј. случај трансродних затвореника у женским затворима, због којих се искривљује статистика и на основу измишљених података креира се политика безбедности грађана, а који пре свега угрожавају приватност, здравље и животе затвореница принуђених да живе с мушкарцима, делећи с њима исте ћелије, исте тоалете и исте тушеве. У вези с тим, Холандова преноси речи Амбер Џексон, затворенице у Калифорнијском институту за жене која живи поред мушкараца који и даље имају читаву мушку анатомију, али тврде да су жене и стога имају право да буду ту где јесу. „Можете себе да називате женом колико год желите“, каже Џексонова, „али када је ту мушкарац, с пенисом, који функционише на начин на који и треба да функционише, то ствара проблеме под заједничким тушем у женском затвору.”

ШТА ЈЕ С ИТАЛИЈОМ?

Очигледно, једини џепови отпора таквим антиженским струјама јесу радикалне феминисткиње, које у Италији представља организација RadFem, која се поносно противи употреби термина ТЕРФ за жене (радикалне трансискључиве феминисткиње), коју ЛГБТ+ кругови лежерно приписују свакој жени која се усуди да каже да мушкарци, чак и ако су трансродни, ипак нису жене.

Но, у Италији имамо Друсилу Фоер, измишљени лик о ком сви причају као да је заиста жена, као и већника Егиста Маркашијана, чији је пол свима очигледан и врло јасан. Егисто себе назива „Љубичасти” и обучен је као дрег краљица, а као председник Комисије за једнаке могућности општине Болоња дао је себи право да намеће дугине тоалете у школама те провинције.