МАТИЦА СРПСКА: НОВИ ЗАКОН СПРОВОДИ НЕДОПУСТИВ ЈЕЗИЧКИ ИНЖЕЊЕРИНГ

Преносимо саопштење Матице српске поводом Закона о родној равноправности и обавеза у вези са употребом тзв. родно осетљивог језика које се намећу свим сегментима друштва: јавном и приватном сектору, медијима, образовним установама, као и свим грађанима Србије, и које имају за циљ „промену мишљења, ставова и понашања“ у оквиру језика којим се грађани служе и у личном и у професионалном животу.
редакција портала iFamNews

Саопштење Матице српске поводом питања о родној равноправности

Поводом доношења Закона о родној равноправности Матица српска и Одбор Одељења за књижевност и језик послали су допис под насловом „Родно осетљиви језик, фемининативи и равноправност полова“ на следеће адресе: Председнику Републике Србије господину Александру Вучићу, Председници Владе Републике Србије госпођи Ани Брнабић, Председнику Скупштине Републике Србије господину Ивици Дачићу, Министарки за људска и мањинска права и друштвени дијалог Републике Србије госпођи Гордани Чомић, Министру културе и информисања Републике Србије госпођи Маји Гојковић, Републичком секретаријату за законодавство Републике Србије господину Дејану Ђурђевићу и председнику Уставног суда госпођи Снежани Марковић.

РОДНО ОСЕТЉИВИ ЈЕЗИК, ФЕМИНИНАТИВИ И РАВНОПРАВНОСТ ПОЛОВА

Будући да Матица српска, као институција у којој се објављују важне публикације из нормативистике српског језика, није благовремено била консултована у вези са питањем појединих домена Закона о родној равноправности (у даљем тексту: Закон), као што то није учињено ни када је реч о Одбору за стандардизацију српског језика, а што сматрамо озбиљном процедуралном грешком која се убудуће не би смела догодити, овај допис шаљемо са закашњењем.

Подржавајући идеју да се донесе Закон о родној равноправности, усвојен у Скупштини Републике Србије 20. маја 2021. године, обраћамо вам се како бисмо скренули пажњу на онај домен текста Закона који се односи на употребу тзв. родно осетљивог језика, дефинисаног у Закону на следећи начин: „језик којим се промовише равноправност жена и мушкараца и средство којим се утиче на свест оних који се тим језиком служе у правцу остваривања равноправности, укључујући промене мишљења, ставова и понашања у оквиру језика којим се служе у личном и професионалном животу“ (члан 6; стр. 4).

Овом приликом не желимо да залазимо у домен језичке структуре стандарднога српског језика и његових творбених модела. Желимо пре свега да укажемо на недопустивост формулација у Закону које ОБАВЕЗУЈУ сваког појединца да се у службеној употреби искључиво служе формама родно осетљивог језика, које се, између осталог, односе на употребу тзв. фемининатива, тј. именица којима се реферише о особама женског пола. На свим местима у Закону у којима се спомиње родно осетљив језик формулације су управо такве. Оне су искључиво облигаторног карактера и указују на ОБАВЕЗУ приликом употребе родно сензитивног језика, што аутоматски имплицира потенцијалну санкцију за примену сваке (према одредбама донесеног Закона) родно „некоректне“ форме у говореном и писаном језику:

„Приликом одређивања посебних мера морају се уважавати различити интереси, потребе и приоритети жена и мушкараца, а ПОСЕБНИМ МЕРАМА МОРА СЕ ОБЕЗБЕДИТИ: […] УПОТРЕБА РОДНО СЕНЗИТИВНОГ ЈЕЗИКА како би се утицало на уклањање родних стереотипа при остваривању права и обавеза жена и мушкараца“ (члан 10; стр. 6);

„Органи јавне власти ДУЖНИ СУ ДА КОНТИНУИРАНО ПРАТЕ остваривање родне равноправности у области друштвеног живота за коју су надлежни, примену међународних стандарда и Уставом гарантованих права у тој области, УПОТРЕБУ РОДНО ОСЕТЉИВОГ ЈЕЗИКА у називима радних места, положаја, звања и занимања, као и да, у оквирима својих надлежности, воде политику једнаких могућности за жене и мушкарце и планирају, доносе, спроводе и ЈАВНО ОБЈАВЉУЈУ РЕЗУЛТАТЕ ПОСЕБНИХ МЕРА“ (члан 25; стр. 11);

„Органи јавне власти и послодавци који, у складу са законима и другим прописима, обављају послове у области образовања и васпитања, науке и технолошког развоја ДУЖНИ СУ да: […] ПРЕДУЗИМАЈУ, у складу са законом, МЕРЕ КОЈЕ ОБУХВАТАЈУ: […] КОРИШЋЕЊЕ РОДНО ОСЕТЉИВОГ ЈЕЗИКА, односно језика који је у складу са граматичким родом, у уџбеницима и наставном материјалу, као и у сведочанствима, дипломама, класификацијама, звањима, занимањима и лиценцама, као и у другим облицима образовно-васпитног рада“ (члан 37; стр. 17–18);

„Средства јавног информисања ДУЖНА СУ ДА ПРИЛИКОМ ИЗВЕШТАВАЊА КОРИСТЕ РОДНО ОСЕТЉИВ ЈЕЗИК и да развијањем свести о значају родне равноправности доприносе сузбијању родних стереотипа, друштвених и културних образаца, обичаја и праксе засноване на родним стереотипима, дискриминације на основу пола, односно рода и других личних својстава, као и родно заснованог насиља, насиља у породици и насиља према женама“ (члан 44; стр. 21–22).

Овом приликом желимо да скренемо пажњу на последице оваквих ригидних формулација:

Многе форме фемининатива још нису заживеле у српском језику и потребно је време које ће показати хоће ли се оне у језичко ткиво инкорпорирати природним путем. Формулације из Закона јасно указују на искључивост, непостојање толерантне политике, па чак и на присилно наметање употребе фемининатива у стандардном српском језику. При томе се не узима у обзир и став немалог броја становника Републике Србије који не сматра дискриминишућим употребу именица граматичког мушког рода за означавање особа женског пола. Важно је напоменути да су међу њима и многобројне представнице женског пола. Другим речима, незанемарљив број женског дела становништва ништа лоше не види у томе да неко уз њихово име употребљава форме попут: шеф/руководилац/секретар одељења уместо шефица/руководилица/секретарица одељења и сл. Због тога се и поставља питање: Где је ту демократичност? Ако се она у Закону огледа у томе да родно осетљив језик буде прихваћен, зашто се инсистира на његовој доследној употреби и међу оним говорницима српског језика који не заступају исто мишљење? И зашто се не води рачуна и о томе да би можда за неку жену употреба фемининатива била управо дискриминишућа, негативно конотирана и непожељна?
Уколико се у Закону инсистира на ОБАВЕЗИ приликом употребе родно осетљивог језика, поставља се питање да ли ће особе које само из непажње или незнања не употребе одговарајућу форму фемининатива за то бити санкционисане.
Приморавање становништва на употребу ИСКЉУЧИВО родно осетљивог језика повлачи за собом дубоке резове у норми стандардног српског језика и, у начелу, недопустив језички инжењеринг. Будући да норма мора да буде еластично стабилна, сваки вид овакве радикалне интервенције аутоматски имплицира велик број родно неписменог становништва, што је свакако непожељно.
Посебну пажњу скрећемо на део из Закона у којем се ИНСИСТИРА на употреби родно осетљивог језика у уџбеницима и наставном материјалу, у сведочанствима, дипломама и у другим видовима образовно-васпитног рада. Применом овако ригидних решења текстови уџбеника морали би да се преструктурирају на следећи начин (наводимо пример из уџбеника Географија, уџбеник за седми разред основне школе аутора Д. Шабића и С. Вујадиновић, Логос, 2020):

Уместо формулација попут:

Староседеоци Америке су Индијанци и Ескими (Инуити). Они припадају жутој раси. Преци Индијанаца доселили су се из Азије. … Индијанци су се проширили и населили амерички континент све до Огњене земље на југу;

према одредбама овог Закона текст би МОРАО да гласи:

Староседеоци/староседелице Америке су Индијанци/Индијанке и Ескими/Ескимке (Инуити/Инуићанке). Они/оне припадају жутој раси. Преци/преткиње Индијанаца/Индијанки доселили/доселиле су се из Азије. … Индијанци/Индијанке су се проширили/прошириле и населили/населиле амерички континент све до Огњене земље на југу.

Сасвим је јасно да се на овакав начин ствара текст који оптерећује читаоца и отежава рецепцију, а лака проходност уџбеника требало би да му буде примарни циљ. Овакве формулације могле би се избећи једном уводном реченицом на почетку сваког текста, којом би се указало на свест аутора о родној равноправности, на пример:

Термини који се у (назив публикације) употребљавају у граматичком мушком роду могу да подразумевају особе и мушког и женског пола.

Пред сваког аутора уџбеника могла би се оставити отворена могућност да се определи за један од два наведена модела: или доследну примену родно осетљивог језика или својеврсно ограђивање (у уводним напоменама) од било каквих дискриминишућих алузија путем употребе појединих форми мушког рода.

Имајући све наведено у виду, предлажемо да се свака формулација из Закона у којој се инсистира на искључивој употреби родно осетљивог језика преформулише у том смислу ДА СЕ ДОПУСТИ УПОТРЕБА И ФОРМИ ГРАМАТИЧКОГ МУШКОГ И ЖЕНСКОГ РОДА ПРИЛИКОМ НОМИНОВАЊА ОСОБА ЖЕНСКОГ ПОЛА. На тај начин обезбедила би се равноправност ставова становништва у погледу употребе наведених форми, нико се не би осећао дискриминисаним и свако би имао право да се служи једним или другим видом изражавања. Уколико се временом фемининативи толико увреже у структуру српског језика те постану доминантни у свим видовима изражавања, њихово место у језичком систему може да буде промовисано.