ГЛЕДАЈМО ИМ У ЛИЦА

ЈЕКАТАРИНБУРГ

Бољшевици су деци и у Тоболску загорчавали живот. Одобрили су, рецимо, да се служи вечерње богослужење, али када су стигли свештеник и монахиње, они су их претресали, а бољшевички зликовац Родионов, задужен да организује њихов одлазак за Јекатаринбург, ставио је стражара поред сестара и брата за време службе. Пуковник Кобилински, који их је пратио још од Царског Села, записао је: „Ово је утукло све, имало такво страшно дејство да се Олга Николајевна расплакала и рекла како никад не би ни затражила службу да је знала да ће се то десити.“

Иако је  Алексеј и даље био у тешком стању, Родионов је наредио покрет ка Јекатаринбургу. Жилијар и Гибс су отерани, као и деца доктора Боткина, чијој је кћери Татјани, на захтев да иде са Романовима, Родионов рекао: „Зашто би тако лепа девојка желела да труне читавог живота у затвору, а можда и да заврши убијена? По свој прилици ће их стрељати.“

Када је грофица Бухсхевден поново видела Алексеја и Олгу, била је запањена:“Био је језиво мршав и није могао да хода, пошто му се колено поприлично укочило од дугог лежања са савијеном ногом. Био је веома блед, а крупне тамне очи изгледале су му још крупније на ситном, уском лицу. И Олга Николајевна се много изменила. Неизвесност и стрепње у одсуству родитеља /…/ преобразиле су љупку, ведру двадесетдвогодишњу девојку у увелу и тужну средовечну жену.“

На путу су бољшевички бандити чинили све да царевој деци загорчају живот. И то се на њих одразило. Кад су стигли у Јекатаринбург, посматрао их је један пролазник, симпатизер револуције, иначе инжењер, који је дао овакву слику церевих кћери:“Корачале су несигурно, или тачније – неравномерно. Закључио сам да тако иду зато што је свака носила по један веома тежак кофер, а и зато што се површина пута расквасила од непрестаних пролећних киша. Први пут у животу су морале да ходају с тако тешким пртљагом, а то је превазилазило њихове телесне снаге. /…/ Прошле су врло близу и врло споро. Зурио сам донекле индискретно у њихова жива, млада, изражајна лица – и за та два-три минута научио нешто што нећу заборавити до самртног дана. Учинило ми се да су се моје очи на пуки трен сусреле са очима тих трију несрећних девојака, а када се то десило, завирио сам у дубине њихових мученичких душа и савладало ме је сажаљење према њима – мене, потврђеног револуционара. Не очекујући, осетио сам да смо управо ми, руски интелектуалци, ми који тврдимо да смо претече и глас савести, одговорни за то недостојанствено исмевање ком су царевне подвргнуте./…/Ми немамо права то да заборавимо, нити да опростимо себи што смо били пасивни и што нисмо предузели ништа да им помогнемо.“ Овај револуционар који се разочарао у револуцију рекао је и то да је  „све било исписано на тим младим, нервозним лицима: радост због поновног виђења с родитељима, понос понижених младих жена које су принуђене да крију душевне јаде од непријатељски настројених незнанаца, а најзад, можда, и предосећање блиске смрти./…/ Олга ме је, са својим очима газеле, подсетила на неку тужну младу девојку из Тургењевљевих романа. Татјана је одавала утисак охоле патрицијке, с примесом поноса у очима кад те погледа. Анастасија је личила на уплашено, престрављено дете које би, у неким другим околностима, могло бити дражесно, безбрижно и пуно љубави.“

А да је на реду цареубиство видело се јасно из поруке команданта локалних бољшевика, Голошчокина:“Сви ухапшени биће задржани као таоци, па ће и најмањи покушај контрареволуционарне делатности у граду исходити погубљењем талаца по кратком поступку.“

И пролила се невина крв.

ГЛЕДАЈМО ИМ У ЛИЦА

Житија ранохришћанских светих каткад нам се чине далеким. Али, ево, пред собом имамо Царске Мученике, који су у рај отишли пре једног века. И имамо њихова писма, имамо сећања на њих, имамо историјске изворе. И видимо какви су они били као брачни другови, као родитељи; и видимо њихову децу, која су, као и сва деца овог света, била живахна и пуна радости,  али су смерно примила и своје мучеништво; и видимо како је могуће постати Христов и у овом свету, који у злу лежи.

Имамо, хвала Богу, и много слика Царских Мученика.

Још у доба Совјетског Савеза људи, Богом вођени,  су знали да су све комунистичке „истине“ о цару Николају – лаж и само лаж. Било је довољно погледати царево лице на  фотографији. Историчар Петар Муљтатули, који је написао до сада најбољу књигу о цареубиству, у свом огледу о лицу цара  Николаја пише: „Мартовски дан 1988. године. Град се још звао Лењинград. Имао сам 18 година. Тог дана сам решио да се исповедим први пут. Прилазим величанственој Спасо-Преображенској саборној цркви Преображенског царског гардијског пука, окруженој топовима. Те топове је Император Николај Павлович одузео побеђеним Турцима и Пољацима. У тој цркви сам био и раније. Први пут с оцем када сам имао највише шест година. Тада су ме запањиле плава купола и златне звезде на њој, светло које се прелива испод куполе, као и то што није било народа. Служена је вечерња служба. Једна девојка је клекла. Ја питам оца: „Зар млади верују у Бога“? „ – Верују“. Још увек се чудим како је у мојој глави настало то питање, код нас у кући нико није водио атеистичку пропаганду. Породица је била, како се данас уобичајено каже, неуцрквењена (нисмо били активни верници), али љубав и поштовање према Православљу нико није скривао.

Сећам се како смо мали брат и ја разгледали старинске репродукције икона у једној књизи из наше велике библиотеке. Кад смо били мали, ликови на иконама деловали су нам смешно, непропорционално. Причали смо о њима и констатовали да су смешни.  Једном приликом нам је пришла покојна бака Јекатерина Ивановна. И њој смо поновили да Бог није леп.

„Није леп“? – упитала је она. „Сачекајте мало“. Отишла је некуд. После извесног времена вратила се с нечим црним што је било умотано у црни материјал. Одмотала је тај материјал. „Ево га наш Господ Исус Христос“ – рекла је, показујући нам нешто блиставо, што се преливало неком дивном бојом. Погледао сам и занемео, смех је сам нестао с мојих усана. Гледао ме је Лик такве дивне Лепоте, такве Љубави, такве Доброте, какве ја до сада још нисам видео.

Мој брат је такође заћутао и гледао у Бога.

Бака је очигледно схватила да смо посрамљени и, замотавши икону у црни сатен, тријумфално ју је однела у своју собу. Она своје иконе није излагала, већ их је држала у орману у црном сатену. Касније се испоставило да је то био благослов њеном оцу Ивану Михајловичу Харитонову од родитеља на дан венчања.

Касније сам много пута гледао ту икону, необичну с аспекта иконописа, у скромном сребрном раму, али ниједна друга икона, чак ни оне најпознатије и најпоштованије, украшене златом и драгим камењем, нису на мене оставиле такав утисак као та коју сам видео у детињству.

У детињству сам имао прилику да други пут доживим слично искуство. Имали смо часопис „Њива“ из 1904. године, уосталом, имамо га и данас. Ја сам волео да пресликавам различите ратне сцене, којих је у тој „Ниви“, посвећеној руско-јапанском рату, било прегршт. Једном сам узео „Њиву“ и отворио је негде на средини. Чинило ми се да се сама отвара. Видео сам портрет човека са изузетно лепим лицем, с лицем неке неземаљске лепоте, који је по нечему личио на онај Лик Христа који сам видео на бакиној икони. Највише су привлачиле пажњу његове очи које су истовремено с љубављу и тугом гледале право у душу. Испод портрета је био натпис: „Његово Императорско Величанство Владар Император Николај Александрович. За десетогодишњицу владавине“.

Парадоксално, али монструми ХХ века, Лењин, Троцки, Стаљин, Хитлер, Мао Цедунг, Пол Пот, који су пролили мора људске крви, нису били толико одбацивани у совјетском друштву као убијени са својом Породицом, добри и милостиви Владар, који је суштински побољшао благостање свог народа и који је канонизован крајем ХХ века. Поредећи све стварне и тобожње успехе комунистичког режима у привреди и социјалној сфери са 1913. годином, то јест врхунцем процвата Империје, совјетски уџбеници су се утркивали да прогласе Русију Николаја Другог „слабом“, „заосталом“, „трулећом“.“

Муљтатули указује на чињеницу да је клеветање цара Николаја било једна од главних делатности совјетске пропаганде: „Током целог совјетског времена име убијеног Цара било је забрањено помињати. У Лењиново и Стаљиново време за држање његовог портрета могло се доспети и у логор, па чак и бити стрељан. Током хапшења оца Павла Флоренског 21. јануара 1928. године, приликом претреса у његовим просторијама пронађена је фотографија Цара. То је једино што су конфисковали припадници Државне политичке управе при Народном комесаријату унутрашњих послова.На њихово питање какво је његово мишљење о Цару, Флоренски је одговорио: „О Николају Другом имам добро мишљење, и жао ми је човека који је по својим намерама био бољи од других, али који је имао трагичну судбину на царском престолу“. Ретка храброст у оно време!/…/У време Хрушчова и Брежњева за исто то „дело“, држање и тим пре јавно излагање портрета Владара, стрељање више није претило, али јесте кривична одговорност за „антисовјетску агитацију и пропаганду“. Антикварницама је било строго забрањено да примају од становништва чак и разгледнице с царском породицом, књиге и часописе с њеним сликама. Власти су знале шта раде. Касније сам много пута чуо од најразличитијих људи да су почели да верују у Бога када су видели фотографије светих Царских мученика.“

Прота Александар Шаргунов је о благодаћу обасјаном лицу Николаја Другог рекао: „На лицу цара је благодат Божанског спокоја. Гледајући његову фотографију, можеш да се смириш. Да, царево лице говори само за себе. Оно је блажено, оно је просветљено. Оно је пуно највише племенитости. Цар је сачувао дечији дух, чистоту. Цар је сачувао стидљивост, као да му је непријатно што има власт над људима. То је Божанска обележеност, коју је сачувао до краја. Та изузетна природност Царске породице изражена је на фотографијама. Нико од њих није имао ништа глумачко. Нема лукавства на лицу, директан поглед – зато су та лица иконописна, сама по себи. Упореди портрет цара и било којих других државних функционера. Не само неких нових Черњенка, Черномирдина и Чубаиса, већ и свих западних познатих државника, попут Черчила, Рузвелта или Де Гола. Постоји вишње знамење на лицу цара.

Покажи царево лице детету, и оно ће благотворно деловати на његову душу. Деца осећају срцем – њих не можеш да превариш. И ма шта се догађало, жива је још увек дечија душа руског народа. Дечије осећање постоји на иконама, и царево лице у том смислу има нешто заједничко са ликом Христа. Лице које је поверљиво према Богу и људима. Веома је важно видети да је то руски Цар, који је владао код нас. То је цар којег су убили. И то је цар који је заиста имао другачије односе с народом“.

Гледати лица Царских Мученика, читати њихове дневнике и писма – ето начина да се, по ко зна који пут, уверимо да су пред нама они које је Бог изабрао да Га посведоче у доба, како је Свети Николај Мученик записао,  свеопште издаје, кукавичлука и преваре.

Немојмо закаснити у потрази за њиховом свештеном лепотом.