Чак је и Њујорк тајмс, дневна „библија“ либералног једноумља у Сједињеним Америчким Државама, принуђен да призна да је дистрибуција хормона тинејџерима с такозваном родном дисфоријом опасна и погрешна.
Часопис је то признао након што су Марси Бауерс, светски познати хирург специјализован за вагинопластику, и Ерика Андерсон, клинички психолог на Родној клиници за децу и адолесценте Универзитета Калифорније, иначе и саме трансродне особе и водеће личности Светске професионалне асоцијације за здравље трансродних особа, која поставља светске стандарде за медицинску негу трансродна особа, послале часопису уводник који је истраживао ово питање.
Чланак је првобитно одбијен, очигледно зато што је оцењено да не одговара уређивачкој политици која се отворено и безочно „афирмише“, па су се речи аутора чланка нашле само у интервјуу који им је упутила Абигејл Шрајер, ауторка књиге Неповратна штета (2020), која подробно истражује пораст трансродне идентификације код жена и мушкараца, и о којој је iFamNews тада писао.
РИЗИЦИ ТРАНЗИЦИЈЕ
Данас је чак и Њујорк тајмс приморан да се помири с реалношћу и да призна да овакве терапије, посебно хормонске, али очигледно и хируршке, које се примењују на врло малу децу, тачније на децу од 10 или 11 година, и те како представљају и ризик и опасност. И то подједнако са становишта физичког интегритета као и са становишта психичког благостања. Интервенисање путем опсежних и инвазивних третмана којима се утиче на осетљиву равнотежу између тела и психе, посебно осетљивих у тој старосној групи, представља грешку која може имати озбиљне последице, и може разнети танани механизам који регулише читаву особу. А то је управо супротно од онога што трандордни идеолози тврде да желе да постигну.
Ове последице су физичке, пошто ови третмани често укључују неповратан губитак плодности, и психолошке, све до самоповређивања или чак самоубилачког понашања, као што неке акредитоване клиничке студије потврђују да се дешава и код одраслих.
Поглавље посвећено адолесценцији у тексту који је објавила поменута Светска професионална организација за здравље трансродних особа, а које садржи нове смернице за лечење родне дисфорије, истиче све ове ризике и опасности, а њујоршке новине могу само суздржан да признају да је то тачно.
НОВА ДОГМАТИКА
У читавој афери посебно упада у очи мистификација која се последњих година спроводи у вези с целокупним „пакетом” који се тиче све већег тренда адолесцената да се одлучују за „транзицију”, негирање критичних тачака које подржавају ову транзицију, а уместо тога постављање препрека многима који су временом схватили да њихово тело уопште није погрешно и пожелели су да се врате у природни пол, што се данас назива детранзиција. Такав је случај Кире Бел, девојке која је мислила да је заправо мушко, а сада је схватила своју грешку и до краја живота мора да носи свој терет бола и туге.
Како наводи Шрајерова, сасвим се лажно тумачи феномен трансродности код врло младих особа. „Скоро деценију“, каже она, „предводници покрета за права трансродних особа – доктори, активисти, познате личности и трансродни инфлуенсери – утврђивали су границе нове догматике која се тиче медицинске неге трансродних особа: шта је истина, шта лаж, која питања се могу постављати, а која не“.
Ауторка иде још даље у осуђивању одговорних: „Рекли су да је дужност лекара да помогну малолетницима у транзицији. Рекли су да није њихов посао да доводе у питање транзицију, а да је свако ко то доводи у питање, укључујући и њихове родитеље, по свој прилици трансфобичан. Рекли су да је свака забринутост за неку врсту друштвене заразе међу девојкама бесмислица. И никада нису рекли ништа о јасној могућности да блокатори пубертета, заједно с хормонима супротног пола, могу да инхибирају нормалан сексуални живот.”
Лидери ЛГБТ покрета, према Шрајеровој, нису били сами у томе: „Њихови савезници у медијима и у Холивуду преносили су приче и креирали садржај који је потврђивао ту догматику. Свако ко се усудио да има другачије мишљење од неког основног принципа или да одступи од њега, укључујући и младе жене које су јавно говориле о детранзицији, неизбежно је оклеветан као ’мрзитељ’ и оптужен је да је повредио децу.”
Ауторка даље каже да је „та нова догматика отишла предалеко“. Превише далеко од истине, превише далеко од стварности, превише изван истинске заштите адолесцената. Остаје да видимо може ли се то зауставити.