Ово питање можда делује чисто процедурално, али није тако. После дуге дебате у Дому лордова, који заједно са Доњим домом чини парламент Уједињеног Краљевства, лорд Мајкл Брус Форсајт, председник Комитета за економска питања и члан Конзервативне странке, одлучио је да повуче амандман којим би се тзв. „потпомогнуто самоубиство” увело у Предлог закона о здравству и нези.
Неколико Форсајтових колега из читавог политичког спектра противило се амандману јер би он приморао владу да парламенту поднесе предлог закона о „потпомогнутом самоубиству“ у року од годину дана од усвајања закона о здравству и нези.
Процесни разлог на који се алудира заправо је двострук. С једне стране, већ постоји одређен текст на ту тему, који је тренутно на разматрању у парламенту, а то је Предлог закона о потпомогнутом умирању. Овај Предлог закона, који је предложила бароница Моли Кристине Мичер, већ је сам по себи контроверзан и у средишту многих сукоба, унутар и изван оба Дома.
Лорд Данијел Мајкл Џералд Мојлан, такође Форсајтов партијски колега, изазвао је његов предлог рекавши: „[…] идеја да можемо да наметнемо влади нешто што она не жели да ради, за шта нема изборни мандат и што није на њеној политичкој платформи изгледа као злоупотреба“.
Осим самог процедуралног питања, међутим, дебата међу колегама покренула је значајна суштинска питања. На пример, однос између „потпомогнутог умирања“ и палијативног збрињавања је увек обрнуто пропорционалан: у деловима Британије где постоји приступ „потпомогнутом умирању“ испоставило се да је нега на крају живота мање цењена и мање квалитетна него другде.
Заузврат, лорд Роберт Томас Вилијам Макри из Демократске унионистичке партије додао је током дебате у Дому лордова да би „[…] закон о потпомогнутом самоубиству, ма колико имао добру намеру, променио став друштва према старијима, тешко болеснима и особама са инвалидитетом, и послао им поруку да је помоћ у виду самоубиству заправо опција коју треба да размотре.”
Изван парламента, Кетрин Робинсон, портпарол организације Право на живот УК, добротворне организације за право на живот и фокусне тачке за међустраначку парламентарну међугрупу за живот, снажно се огласила. Робинсонова је изјавила: „Посланици су у праву што су критиковали амандман лорда Форсајта о потпомогнутом самоубиству као процедурално неисправан и суштински опасан у очигледном покушају да обезбеди легализацију асистираног самоубиства. Као што је више пута наглашено у дебати […], парламент већ разматра Предлог закона о потпомогнутом умирању баронице Мичер и одбацио је стотине амандмана који показују колико је то непрактично и неразумно.”
Битка је добијена, али не и рат: лорд Форсајт је у ствари изразио намеру да поново представи амандман у фази извештавања о закону, која је заказана између фебруара и марта.