Технократија застрашивања
Европска унија је 17. септембра 2021. године успоставила такозвану „хомофобију“ као ново кривично дело наведено у члану 83 (1) Уговора о функционисању Европске уније. Пишем „хомофобију“ под наводницима, као артефакт, цитирајући нешто што је неко други рекао, не зато што добро знам да тамо негде постоји неки глупи хомофоб, већ зато што још боље знам да, према логици Хамптија Дамптија из Алисе у земљи чуда, која дефинише ко управља светом у коме живимо, „хомофобија“ заправо значи све оно што неко жели да то значи. Другим речима, сврха овог потеза јесте да се удари једна особа, како би се образовало стотину других.
Већ се воде намерни судски спорови, попут оног против бивше финске министарке унутрашњих послова Паиви Расанен и других. Сада је свакодневица да се озбиљни и невини људи гађају блатом и лажима, и јасно је да када у оваквим случајевима посегнете руком ка закону, то чините да бисте добили тољагу којом ћете ударати непријатеље. Али не оне хомофобичне непријатеље (оно мало горе наведених будала), већ све оне које сматрате непријатељима јер и даље инсистирају на томе да постоји нормативна људска природа, природни закон, modus in rebus људског бића која је нешто најуниверзалније и секуларно, чак и пре него што се сагласимо с тренутним црквеним властима које „родну теорију“ проглашавају „грешком људског ума“.
„Хомофобија“ је сада ознака озлоглашености која дисквалификује било кога и добро се продаје на киосцима аутобуских стајалишта, попут налепнице коју можете налепити на леђа првој антипатичној особи која наиђе, као што смо некада у школи радили за Први април, тако да жртва неслане шале ништа не посумња. А све то само зато што желите да ту особу спречите да говори, да нешто каже, да се изрази, да се не сложи с вама, да изнесе другачије мишљење, укратко – да не повије главу пред диктатом ЛГБТ+ идеологије.
ЛГБТ+ идеологија је сада свеприсутна и лукава, а истовремено и агресивна. Она је слабост и релативизам који нам долазе у новој верзији. Она је иза сваког угла, прожима све и паралише све. Ако се усудите рећи да је то ђубре, готови сте. Ако ништа не кажете, јер сте заузети причањем о чудесној људској сексуалности, о љубави, брачним везама, мушкарцима и женама, опет сте готови.
Писац или певач, пословни човек или политичар, катихета или свештеник, новинар или кубиста, ђубретар или учитељ, није битно ко сте – ако не клекнете пред новим богом квир конформизма, ви сте злочинац. И сад ево „хомофобије“: биће то топ у рукама будала које ће њиме убијати комарце, јер су комарци праве „хомофобије“ већ прогоњени према законима демократских земаља, које иначе, да тако не раде, не би ни биле демократске. Закони против насиља, дискриминације и нетолеранције већ постоје и они који су криви за та кривична дела, када их полиција ухвати, већ плаћају за своју кривицу. То се све увелико дешава.
Али све је ово само теоретска подлога за огромну моћ која је коначно пронашла ново оруђе да ућуткује истину. Када је друштво уплашено, лакше га је контролисати. Терорисане заједнице се боље понашају. Застрашене групе кротко плаћају данак. Ово је технократија застрашивања.
Дакле, овим је ЕУ постала још непријатније место него што је била само дан раније, када је свакако већ била веома непријатна. ЕУ не губи прилику да наметне постојећи диктат. ЕУ овим окреће леђа себи, својим коренима, идентитету и историји народа које тиранише, постајући тако ексклузивна заједница, conventio ad excludendum, у коју се примају само они с позивницом. Остали немају право на држављанство, нити на било шта друго: а добро које им послуже стиже им брзом поштом у најнеподношљивијој коверти од свих. У коверти клевете.
Другим речима, јучерашња одлука ЕУ је софизам унутар софизма, будући да је кривично дело „хомофобије“ установљено искоришћавањем „једног важног питања, као што је борба против насиља над женама у сврху увођења родних идентитета, родног образовања за све дечаке и повеза преко уста у дугиним бојама све који мисле другачије од ЛГБТ+ агенде у Европи”, како је оштро приметио Матео Фрајоли, директор италијанског дела организације CitizenGO, ваљане организације која неуморно врши притисак, путем петиција и мобилизације народа, на свакога ко покушава да наметне лажи.
„У тексту,“ наставља Фрајоли, „постоји и осуда породичних и пролајф организација које се боре против идеолошке Истанбулске конвенције,“ правог Тројанског коња чији је циљ наметање родне диктатуре. „Али човек остаје збуњен и огорчен пред резултатима гласања, питајући се шта се десило с десним центром, или боље речено с групама и политичарима који су с нама протестовали на италијанским трговима и борили се за одбрану слободе грађана од предложене забране слободе говора коју је потписао италијански посланик Алесандро Зан (те је тај предлог закона против говора мржње у Италији познат као „Занов закон” – нап. ур. срб.). Јуче су само Симона Балдасаре, Андреа Каропо и Масимилијано Салини гласали против. Али зар они који су јуче били уздржани не знају да резолуција предлаже исти либертицидни принцип као и италијански „Занов закон“, само на европском нивоу?
И портал IFamNews се такође пита то исто, и то с великом забринутошћу.
Коментари на чланак