Васкрс у храму због свих у кући

Last updated on January 21st, 2021 at 12:21 pm

Услед глобалне пандемије вируса корона, председник Украјине Володимир Зеленски, иначе комичар по занимању, представио је нацији пројекат „Васкрс код куће” који подразумева да верници прославе овај највећи хришћански празник – код куће, без одласка у цркву на литургију, како би се избегло окупљање људи и пренос вируса.

Не бих рекла да је то председник-комичар изјавио с намером да се нашали, али у сваком случају већини православних хришћана у Украјини и ван ње овај предлог нимало није смешан.

Отац Андреј Ткачов, српској публици веома добро познат свештеник, беседник и аутор, огласио се овим поводом и подсетио присталице пројекта „Васкрс код куће“ да су цркве биле отворене чак и за време опсаде Лењинграда, док је град скоро непрекидно био гранатиран, као и пре тога, средином 19. века, када је Москву захватила епидемија колере.

Пројекат „Васкрс код куће” отац Ткачов назива апсурдном ситуацијом у којој „хришћани, који се плаше да ће се разболети и умрети, буквално због страха од смрти одбијају да прославе Христову победу над смрћу”.

„Искрен да будем, не могу да замислим већи апсурд. Сећам се речи Григорија Паламе, који каже да ако нисмо чедни, нико нам неће веровати да је Христос рођен од Девице. Слажем се с њим… И тај исти Григорије Палама каже да нам нико неће веровати да је Христос васкрсао из мртвих, ако ми имамо страх од смрти”, каже отац Ткачов.

Кратак осврт на рану историју хришћанства подсећа нас да су верници одлазили на литургију не уз ризик да добију вирус већ да их посеку мачем, баце лавовима, разапну, муче или спале. Одлазак у цркву је заиста било питање живота или смрти – дословно да дословније не може бити.

Откако је у Србији уведено ванредно стање, видно је мање верника на литургијама. Старијима од 65 година забрањено је да напуштају своје домове, а и они мало млађи од њих не излазе ако не морају и своде контакте с другима на минимум. Много је и оних са хроничним стањима, који су ризична група и остају код куће. 

Често чујемо да тек 3–5% људи редовно учествује у литургијском животу цркве. Сада је тај број још мањи, вероватно негде око 1%. У мојој цркви обично игла нема где да падне, а сад у дворишту буде тек 20–50 људи. 

Да ли тај 1% људи представља толику опасност по јавно здравље, иако су сви на прописаној удаљености и на отвореном, да цркве морају да се затворе недељом и то баш пред сам крај Великог поста, за највећи хришћански празник који је средиште литургијског живота цркве? 

Да ли је ризик одлазак у кладионице и коцкарнице које су радиле до 1. априла, што је трећа недеља ванредног стања?

Да ли је ризик вожња коридорским аутобусима, који превозе раднике на посао док они стоје једни уз друге, при чему неки од њих раде у супермаркетима где поред њих прође неколико стотина људи дневно?

Да ли је ризик за пензионере што су натерани да у групама чекају испред супермаркета три сата седмично (јуче ујутру, 4. априла, на температури од 0 степени!), што су под стресом јер морају да устају у три ујутру, што морају сатима да стоје у реду, што споро купују, што треба да однесу кући намирнице за седам дана, што су у опасности да им од стреса скоче притисак, шећер и кортизол, што су на корак од срчаног удара?

Епидемија корона вируса мора се завршити једног дана – према неким проценама, требало би до лета. Али то није крај нити овог вируса, нити других епидемија. Ако се данас плашимо смрти од овог вируса, хоћемо ли се сутра плашити неке друге смрти? Зар нисмо још пре два миленијума упозорени на све што ће се догодити? 

„Чућете ратове и гласове о ратовима. Гледајте да се не уплашите; јер треба све то да се збуде. Али још није крај. Јер ће устати народ на народ и царство на царство и биће глади и помора и земљотреса по свијету. А то је све почетак страдања.”(Мат. 24, 6–8)

„Ако хришћани због страха од смрти одбију да прославе Васкрслога, то ће бити крај хришћанства. Можда ће се то сада догодити пред нашим очима. Предлажем вам да добро размислите о томе. Ако се стидите, онда сте још живи.” 

Овим речима оца Андреја Ткачова тешко да се шта може додати, осим можда оно што изговарамо сваке недеље: „Сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо.”