У ДИСАЊЕ СИ МОЈЕ УПЕВАНА – БРАЧНА ЉУБАВ И ЈЕДНА ПРЕСУДА

ПРВО О ПРЕСУДИ

Пошто је тужилачка страна објавила исход процеса пред Вишим судом у Београду, пред којим сам тужен за дискриминацију, и сам ћу рећи неколико речи. Пре свега, по речи Светог Јована Златоуста, слава Богу за све. А затим, хвала свима који су се укључили – од великог броја наших и страних угледних интелектуалаца, који су бранили слободу мишљења и изражавања у земљи Србији, преко честитих новинара и алтернативних медија који су објективно извештавали о процесу, до браће и сестара, православних хришћана, који су се молили не само за мене, него и за победу правде и истине у доба када се ова држава налази у колонијалном статусу, под влашћу оних који планету претварају у глобални ГУЛАГ.

Хвала свима и од Бога им награда.

Иако је пресуда пред Вишим судом позитивна не само за мене, него, пре свега и изнад свега, за слободу мишљења и исповедања хришћанске вере, у мени нема никаквог тријумфализма. Дубљи разлог због кога се не осећам као „тријумфатор“ је сама чињеница да се овакви процеси воде, и да се у Србију уводе закони који су безакоње, и који разарају Богом благословену, породицу. Тужна је истина: због наших безакоња, дошли смо у доба у коме је породица на путу нестајања.

Јер, како је рекао Христос, умножило се безакоње и охладнела је љубав многих.

Ако не обновимо породицу, ништа нисмо урадили.

Овај текст је, због тога, о љубави мужа и жене као основи света, а не о пресуди. Љубав мужа и жене је, од Едема, праоснова свега у чему постојимо, крећемо се и јесмо у свету који нам је дат као школа за онај други, непролазни свет – сушту светлост.

СЛУЧАЈ ИЗ МОГ ОКРУЖЕЊА

Пре две године, упокојила се супруга мог доброг пријатеља. Волели су се од средње школе. Она је, пет година пре одласка из долине суза у вечност, добила тумор који је веома брзо метастазирао. Лимфни чворови нашли су се на удару, рука јој је отекла – чинило се, крај наступа ускоро. А онда је, са својим мужем, ишла код Светог Нектарија на Егину и код Светог Давида и Јована Руског на Евију, и Господ јој је подарио још пет година живота (лекари су били задивљени). Пет година мирног живота, без болова, са побожном припремом за одлазак, редовним постом, молитвом, исповешћу, причешћивањем Светим Тајнама Христовим. Када је отишла, био је то одлазак православне хришћанке ка Оцу нашем Који је на небесима. Супругу је било тешко, али се, јер је и он човек вере, носио са растанком. И прича ми: нашао је, пре извесног времена, две ствари које су га дубоко гануле, и подсетиле га да, како рече митрополит Антоније Блум, рећи неком да га волиш значи рећи му да никада неће умрети. Наиме, у оставштини своје супруге нашао је папирић са записаним гресима ( када се последњи пут исповедала ), али и две карте за неку приредбу на коју су ишли кад су, у средњој школи, били момак и девојка; ово прво је сведочило са каквом је озбиљношћу схватала истину своје вере, а ово друго колико га је волела.

СЛУЧАЈ ИЗ БАНАТА

Прича ми једна честита и побожна душа о случају брачног пара из малог места у Банату. Недавно се, после дуге борбе са тумором, упокојила њена познаница, која је са својим брачним другом била од седмог разреда основне школе. Пред упокојење, пала је у кому због сепсе, и није се будила. Изгледало је да и неће. Ипак, када ју је једна побожна докторка помазала светим уљем, она се освестила, и муж је похитао да је види. Питала га је, прво, да ли је платио кућне рачуне (наши честити људи, да ником дужни не остану), а затим га замолила да је изведе из болнице. Потресен, одговорио јој је да то не може да учини док му лекари не одобре. Она, тада, изјављује да га је волела целог живота, и да га и сада воли. Он, са сузом у оку, каже то исто – волео ју је и волеће је. Јер, за љубав нема границе; граница, наравно, за хришћанина није ни смрт. Јер је љубав, каже Писмо, јача од смрти. И тако су се растали.

Да се, кад прође још мало времена датог оним који остаје на земљи, више никада не растану.  

БРАЧНА ЉУБАВ

Велика је тајна брачне љубави у хришћанској вери. Брак је икона односа Христа и Цркве: као што је љубав Христова распела Себе за Цркву Невесту, и као што Невеста Црква поштује свога Женика Христа, тако је муж дужан да се распиње за своју вољену, а она да у њему види христоликост супружанске жртвености. Где је тако, ту нема никакве „џендер равноправности“: трудиш се да дајеш више него што добијаш, а осећаш да увек добијаш више него што дајеш. Али, никад не заборавити: како рече Егзипери, они који се воле не гледају једно у друго, него заједно гледају у истом правцу. А то је ОНОСТРАНСТВО.

Величанственост брачне љубави је тако дубока да је може опевати само надахнута песма. Оно младалачко, бурно и чулно, што прође као пламен, када, у браку, сазри у светлост, даје се само песничкој речи. И зато овај текст, који стављам на олтар Христа, благословитеља свадбе у Кани Галилејској, завршавам једном од најлепших песама српског језика, стиховима Ивана В. Лалића, посвећеним његовој супрузи после благословених деценија брачног живота. Тежећи идеалу исказаном у овој песми, и борећи се за обнову породичниих вредности не споља, не идеолошки, не тријумфалистички, него из дубина наших душа жељних љубави, можемо се надати будућности. У супротном, она нестаје са нашег обзорја, и наступа тама у којој се ништа, али баш ништа, неће видети.

Нека, ипак, буде светлост.

Да свако од нас може својој супрузи да каже, као Лалић: „У дисање си моје упевана“.

1

Kад ноћу дишеш, ја у полутами
Осећам како тишина светлуца,
Док слушам како поред узглавља ми
На слепом оку твоје било куца;
И тек у зору капке такне сан ми,
Кад твој се тањи од близине сунца:
Већ годинама у синкопи снимо,
А наша љубав стари као вино.

2
Ја уснем поред тебе тек кад зора
Запара ноктом дно неба кроз гране —
Па знам кад сањаш, знам и какав сан је,
Да ли паслика врта или мора.
И тако читам ноћно путовање
На лицу вољеноме, још без бора:
Да путовање сведе ујутро се
У траг на јастуку и мирис косе.

3
Када те питам шта си снила ноћас,
Кажеш да не знаш, или се насмешиш;
Да л збила снито заборавиш очас,
Ил загонетку не желиш да решиш?
Можда је била пустош и хладноћа,
Па заборавом намерним се тешиш:
Да ми је да ти место песме ове
Напишем читак синопсис за снове!

4
Већ годинама знам да нестајемо
3аједно: тако писах још у дане
Кад време беше вал са сланом пеном
Младости, светлом страшћу усијане;
Сада све више знам да нестаћемо
Као два позна плода с исте гране,
Које заједно стресе крајем дана
Одлучна, блага рука баштована.

5
Да ли осећаш ово убрзање:
То простори се сабиру у нама
Ко мед у саће; даљине се тање
Као фолија: иза ње је тама
И врв од звезда незнаних, постање
Несагледаног, црно усијање —
А с ове стране стањене фолије
Позно пролеће. И магнолије.

6
У дисање си моје упевана
Ко молитва у обред. Тобом дишем.
У рукопису мом си уписана
Између сваког слова које пишем.
Изузми себе из било ког дана,
И ја ћу бити извесности лишен —
А то су дани које и не бројим,
Јер не знам да ли у њима постојим.

7
Једном, кад дуго била си на путу
По неком поднебљу што није твоје,
А нисам знао правац ни маршруту,
Ни шта ти на том путу писано је,
Када по дан би стао у минуту,
Кад морао сам да волим за двоје,
Увежбао сам врховну вештину:
Стрпљење. Неки у тој вежби гину.

8
Линије света видљивог и иног
Светлуцају ми у твојој аури;
у свету изван тебе ја сам инок
У испосници, лептир у чаури.
У једначини света ми смо бином:
То није реко Петрарка Лаури,
Но матрица је иста. Исти покрет.
Говор душе с душом, како рече Сократ.

9
Ми смо две жиже у једној елипси
Што непознатом телу је путања;
Је ли то звезда? Ил светлост што мисли
Своју тежину током путовања?
Ми смо две жиже у једној елипси
Зближене тачном мером одстојања
Које у свему одговара црти
Што спаја жиже љубави и смрти.

10
Кад ноћу дишеш поред узглавља ми
Ја слушам спори покрет зодијака
Над равним кровом, гласове у тами
Што боји простор између два знака;
Најближи свету онда кад смо сами,
Кад душа света шапуће из мрака,
Учимо мудрост дружења с тишином —
И љубав наша стари као вино.
(25—27. V 1989)

Иван В. Лалић – STRAMBOTTI