Трансхуманизам: Ослобађање од човечанства?

Предузетница и правница Мартина Ротблат, заговорница и трансродности и трансхуманизма, показује како је потоњи покрет логичан развој првог. Он(а) тврди да трансхуманистички покрет прати дугачки низ ослободилачких снага који укључује расну десегрегацију, женско право гласа и најновије трансродне политичке победе. [1] Тврди да је коначно дошло време за радикалнију слободу од облика који затварају наше биће. Двадесет први век донео је могућности неслућених слобода до тада незамисливих, наиме, способност да коначно одвојимо свој ум од биолошких тела за која смо дуго претпостављали да су нам давала коначан облик. Ускоро ћемо моћи да преузмемо садржај и обрасце наших неуронских веза на друге супериорне, не-телесне подлоге.

За Ротблатову, наше ја је визуелизација света и образац одговора на такав свет. Будући да су ове визуализације и обрасци у основи информације, ми сами смо у основи комплекс информација које се могу пренети на друге сервере. Наше претходно схватање човека као homo sapiens-а је било превише укорењено у ДНК и сада мора уступити место persona creatus-у . Сада већ широко распрострањена in vitro технологија оплодње већ је показала нашу способност да контролишемо пренос гена. Трансгендеризам је превладао родни диморфизам који ограничава биолошке врсте и отворио пут креативнијем начину самодефинисања и изражавања који логично доводи до радикалније победе над биолошким ограничењима кроз пренос ума. Ротблатова тврди да, као што одсуство вагине није омело њега и друге трансродне активисте да постану жене, тако и недостатак биолошког тела у телесном облику не омета придруживање људској раси. Трансгендеризам нам је показао да је сексуални идентитет у уму, док ће његов идеолошки развој у трансхуманизам потврдити да је и само човечанство ментални конструкт. Иако су различити облици потпомогнуте репродукције показали нашу способност да манипулишемо нашом генетиком, трансхуманизам ће нас научити како се репродуковати без икакве генетике кроз дигиталне клонове нашег ума. Трансродност је већ пробила границе сексуалне анатомије и отворила пут за потпуно ослобађање од било које биолошке анатомије. Као што Ротблат изјављује с интелектуалном доследношћу, „човечност је у уму, баш као и сексуални идентитет“. [2]

Трансродни покрет открива како су алати савремене технологије и медицине употребљени да ојачају субјективистички поглед на самоодређивање и поновно стварање. ЛГБТ покрет постао је посебно утицајан израз радикалног индивидуализма који одвраћа човека од прихватања уграђених сврха људске природе устројених за аутентични људски процват. Трансхуманизам се надовезује на примену трансродности технолошке револуције на људско тело да би постигао још радикалнији облик самоодређења и самооткривања. Као што примећује филозоф Тед Питерс, „трансхуманизам тражи више од пуких нових технолошких направа. Он настоји да изгради филозофију живота, тотални поглед на свет, велику метанарацију “. ^[3] Исти трансхуманистички покрет несумњиво је у средишту савременог биоетичког дискурса. Стога, иако се многи њени предлози чине сензационалном научном фантастиком, његова филозофска визија употребе технологије за испуњење човекових вишегодишњих чежња за савршенством заслужује озбиљну пажњу.^[4]

Трансхуманизам заслужује похвалу због свог  загрљаја са технолошким напретком и своје истинске бриге за побољшање човекове судбине. Међутим, она пати од јадне технократске парадигме која своје филозофско порекло има у овосветској техно-утопији Бејконове Нове Атлантиде. ^[5] У савременој секуларизованој верзији технократске визије цени се управљање људским сировинама, док се култивација духовног занемарује. Присталице покрета често полажу наду у способности медицине и технологије да продуже и побољшају физички живот, занемарујући дубље и трајније људско испуњење које долази кроз стицање врлина. Такав секуларни трансхуманизам је проблематичан не зато што тражи превише за човека, већ зато што тражи премало.

Погрешна потрага трансхуманиста за учитавањем ума и другим облицима земаљске бесмртности одражава хвале вредну тежњу за превазилажењем осредњости и граница човековог рањивог постојања. Међутим, њихова ограничена антропологија осуђује њихове амбиције и добро финансиране пројекте на неуспех. Ипак, њихови напори треба да их пробуде за увиде у вези са човековим пореклом, природом и судбином до обоготвореног савршенства започетог у овом животу кроз практиковање врлине и испуњено у небеском сагледавању Бога. Стварање није само теолошка догма већ је и природно доступна филозофска истина која указује на онтолошку зависност створења од Створитеља. Разумна метафизика открива природни поредак који је структуриран и разумљив и у којем је сваком члану наложено да се испуни постизањем циљева који су својствени његовој природи. Човек се разликује од осталих животиња у створеном поретку динамизмом природе која му омогућава да превазиђе границе одређујућих инстинкта. Правилно разумевање људске створености само ће човека усмерити ван граница „иманентног оквира“ ка његовом аутентичном позиву ка трансцендентној срећи. ^[6] Ова традиција инсистира на томе да човек непрестано тежи савршенству и задовољава се ничим мањим. Човекова тежња ће се, међутим, неизбежно поколебати ако се само бави технолошким средствима и занемари праксу оних врлина које му доносе најаутентичније побољшање.