Last updated on January 21st, 2021 at 12:20 pm
Погледајмо позицију боксера у стасису. После примљеног/задатог ударца, он стоји, намешта се за новиударац, он се креће док стоји, радећи телом у међу-времену, између два ударца, то није протокол слабљења, то није повлачење, то је пуњење снаге, interregnum, то је припрема за одлуку-где ударити, када ударити, из које дирекције, погодити друготелотако, да има разлога за осмех између два бола.
***
Значења која се уписују у семантичко поље старогрчког концепта стасис (στάσις), његово примарно значење и деривације, сведоче о полисемијској природи једног појма, у који је, већ у самом етимолошком и историјском корену употребе, учитана напетост и двосмисленост, која активира његове хеуристичке потенције у различитим теоријским и историјским контекстима, дисциплинама, жанровима, гестовима и практичним операцијама.
Istamai, istemi, устати, стајати, чекати, значења које затичемо у лексиконима и речницима, значења којим започиње сваки говор о стасису. Али стасис је увек говор о новом почетку, о излажењу у сусрет новој зори.Статикос, је онај ко хоће да нешто постави, да инсталира, да успостави стабилан баланс међу елементима, онај који зна тајну статике. Статикос хоће да усправи. Да уздигне фигуру која може да стоји, да стоји усправно. Да постави стату-у. То је говор о телу које се диже, усправља, и хоће да стоји. Стасис, као заустављање покрета и откривање ка новом покрету, симултаност мировања и кретања, комбинација актуелног и потенцијалног, комбинација удараца. Као такав, стасис је у-станак, то је стање, где у-станак постаје могућ. То је жеља да се стане чврсто. У политичком пољу старогрчке културе, то је промена унутар људског тела, која се пројектује на политичко тело.Конкретно, стасис је посебна врста рата.
Овај старогрчки комплекс значења, који смо тек наговестили, задобија свој епохални концептуални трансфер у римски политичко-правни контекст, који нам одједном постаје познат, исувише добро познат: латински stare: стајати, стајати мирно, између осталог, откуд даље крећу моћне деривације: status, stato, као стање, као држава, затим као статут, као кон-ституција. Резимирајмо: стасис је стање, динамичког стајања, тачкау којој се сабирају силе, спремне за покрет. Као такав, њега је немогуће закључати у један locus. Lockdown, као прошлост.
***
Онај који је упоредио државу са бродом, писао винске песме и волео Сафо, Алкеј из Митилене са острва Лезбос, каже „ружама ветрова не знам порекло“. Стасис ветрова, а о томе је овде реч, денотира овде не само смер ветрова, дирекцију, већ и специфичан простор судара ветрова, као неочекивано место стасиса, сила које се поништавају, као место изненадног одмора. То је место где брод одједном стаје, насилно мирује, под мирисом руже ветрова. Али, како то сјајно изводи Димитрис Вардулакис, то што су ветрови зауставили брод, не значи да посада може да одмори.Штавише, таласи ударају, више незнамо одакле, и права борба тек почиње онда, када се чини да је могуће одахнути. Овај живот у непредаху, како нас учи наш Велмар, чини се не само условом живота, већ животом самим.
И шта сад? Ништа, кренимо даље, у овом стасису без мировања.
***
ТЕЛО
Оно што управља здрављемједног тела, су, рецимо, флуиди, телесне течности. Humors. Humours.Важан је баланс флуида. Ако погледамо модерну медицинску употребу термина стасис, видећемо да она указује на „стагнацију, заустављање циркулације течности у телу, посебно крви у неким деловима крвних судова“, рећи ће нам Оксфордски речник.Тај стасис крви, болесна је стагнација. Али, ако се обратимо старогрчкој патологији, видећемо да он не представља застој као такав, већ да то може бити пауза која је само привремена. Застој крви, може бити симптом инфекције. То је опасно стање, то је опсадно стање, то је стање које нарушава еквилибријум у телу и захтева реакцију.
У свом Тимају, Платон се бави, итекако, телом, стасисом и болести. Стасисом као болести. Болести као стасисом. Уколико је људско тело систем елемената, стасис бива активиран једном нежељеном променом, која нарушава однос између елемената. То је стање, како нам представља Платон где елементи раније хладни, постају топлим, суви влажним,лаки тешким..мењају се. На делу је трансформација. Овопостаје Оно. Зато тело мора да се прилагоди на ту промену. Али ово прилагођавање система (тела) на промене, редовна је појава у животу, теши нас.
Другим речима, ванредно стање тела, редовна је појава. Тада тело лучи, како нас Анонимни Лондиненсис учи: „слуз, испарења и и сличне супстанце, бивају истеране из нашег тела, као последица стасиса“. Како тврди Бенџамин Греј, Грци третирају стасис као стање својеврсног „колективног лудила или болести“, где је тешко некога позвати на одговорност. Али стасис се показује и као реторичка стратегија у овом контескту: маркирати неког/нешто као болесно има полемички импулс и израња у политички контекст: болесни је непријатељ, болесни је неистомишљеник. Болест мора бити истерана напоље. Носиоци болести склоњени, избачени из арене, обрисани из политичког поља где се одлучује. Обрисати болест и неистомишљенике, разрачунати се са оним што угрожава систем једног (политичког) тела.
***
У аргументованој расправи, теорија стасиса, помаже у одређивању спорног питања у свакој фази дебате, то је место разјашњења, оно враћа на почетну тачку, на тачку спора, на исходиште из које опет може започети интерпретација, на почетну позицију из које се борба рађа. Унутар филозофског аргумента, то је специфичан начин аргументације представљања контрадикторних позиција, а како нам Хермоген из Темноса показује у свом суптилном нијансирању спорних питања, статуса, стасис је онај моменат у судском процесу, форензичкој реторици, када након утврђених факата, треба кренути даље, пронаћи закон, ставити га у дејство. То је тренутак када треба одлучитикуда даље. Треба проћи кроз ту тачку и кренути даље од стасиса, удаљити се од њега, поћи ка циљу.
Али вратимо се на бокс,он ионако треба највише да нас занима.
***
Погледајмо, дакле, испочетка тог боксера. Најпре Есхин, онај који се са Демостеном спори, у својимГоворима против Стесифона, каже: „као у гимнастичким надметањима, када видимо боксере како се супротстављају један другом кроз позицију стасиса (περὶτῆςστάσεως“). Дакле боксерски стасис је тешка (о)позиција, ту је изражена напетост и тела и духа, то је стање које води брзој, снажној, одговарајућој реакцији на сваки противников покрет. То може бити и боксерски „загрљај“, који се прекида и борба наставља кад један од противника успе да се отргне.
То је стање смирене спремности на акцију. Застаје се, да би се кренуло. Зато се стасис посматра у широј секвенци покрета, у којој тек задобија смисао: кинесис-стасис-кинесис. Кинесис је контратермин, оно што је супротно стасису. То је кретања тела изазвано неким стимулусом. Ова темпорална секвенца пуни ринг енергијом. Стасис се може разумети само као динамичка пауза која следи након једне акције и која претходи другој. Он није breakdown, crashнити одмор. Систем (тела) бива напуњен новом енергијом и отвара нови простор.
Слика овог боксерског момента говори нам пуно о природи овог комплексног феномена: то је активна пауза, пауза испуњена смислом, мистично ишчекивање преокрета, неочекиваног удара који уводи у потпуно нову ситуацију. Та нова ситуација јесте ситуација постстасиса.Постстасис је такав покрет који није нужно симетричан оном пре-стасиса. Стање пост-стасиса ново је. Систем учи. Тело учи. Ово мора да се зна: стасис не враћа систем на претходно стање пре стасиса. Нема враћања на старо.
Овај организовани систем дискурса, као corpus, као тело-текст, семантички дестабилизује систем. Као Пост-стасис тражи нову форму кретања. Изумевање новог ударца.
***
The falcon cannot hear the falconer.
***
Овде ништа није речено о science-fiction, емоционалној и сексуалној суспензији, нити о архитектури и стасису као спацијалном ангажману. Веома ми је жао због тога, јер све о стасису, научио сам од дивне архитектице, по имену Sarah Rivière.
Коментари на чланак