СВЕ СТЕ НАМ УЗЕЛИ, ПОРОДИЦУ НЕ ДАМО

ПРИВАТНО И ЈАВНО

Право на приватни живот припада појединцу, а јавни живот је добро заједнице.

У лична права спада право на љубав и избор сексуалних партнера. У права општа, друштвена, спадају право на рад, социјалну заштиту, право гласа.

Конфузија између личних и општих права једно је од оруђа рушитеља људског света и живота.

Петар Анђелковић указује на чињеницу да претварањем своје сексуалности и полних склоности у друштвено – политички покрет, то престаје да буде приватна и лична ствар и постаје јавна ствар.

Шта то значи?

Опет по Анђелковићу: „Тако неко може, на пример, да шета го по свом стану, да хода четвороношке и да лаје, уколико му то чини задовољство и ћеф ( његова лична слобода ), али уколико то исто ради у јавном простору, не треба да се чуди ако то изазове реакције публике, чак и насиље./…/ Претварајући своје личне слободе у јавну ствар, он нема право да самој јавности ускраћује право да га осуди, кријући се иза појмова личних права, која је управо злоупотребио за јавну друштвену промоцију свог приватног понашања“.[1]

Злоупотреба је у питању, драги читаоче.

ПРЕВРЕДНОВАЊЕ КАО ЦИЉ

Они који не желе да лични избор прилагоде јавном систему вредности, него очекују прилагођавање јавног система вредности свом личном избору, настоје да читаву јавност учине кривом што не сматра да њихова лична права треба наметнути већини друштва, и претворити их у нешто што је недодирљиво за критику.

То треба да знају, данас и овде, политички хомосексуалци на челу са министром Чомићем ( овде се ја, као политички коректан писац, опредељујем за језичка поигравања џендером ): њихова сексуална склоност није нападнута, него је у питању критика политичког покрета који жели да превреднује све вредности.

То се јасно види тамо где је политички хомосексуализам, тамо где је на Западу победио, приморава децу да у школама и вртићима чита нове верзије бајки, у којима у срећни „брак“ ступају два принца или две принцезе. Они се не заустављају; радикали међу њима кажу да свако треба да постане ЛГБТ, да би могао да их „разуме“.

ЗНАЛО СЕ, ЗНАЛО

Година 2012. донела је зборник „Глобално заГЕЈавање/ Тоталитарна идеологија хомосексуализма“. Основна идеја зборника сажета је на задњој корици књиге: „Геј парада не служи да се ЛБГТ особе изборе за своја „људска права“ и да се интегришу у друштво, напротив, својим агресивним инсистирањем да се геј парада пошто-пото одржи, ЛБГТ-активисти, лажно се представљајући да су они представници свих ЛБГТ-особа, управо продубљују сукоб између хетеросексуалаца и хомосексуалаца. Геј парада служи за промоцију идеологије хомосексуалзизма  и представља прву степеницу у геј-маршу кроз српске институције који се завршава захтевима за брак и захтевима за усвајање деце од стране истополних партнера. Ако смо заиста свесни дубоке важности отвореног суочавања са овим проблемом и потребом да се брак и природна породица заштите по сваку цену, једини логичан закључак по питању хомосексуализма са друштвеног аспекта недвосмислено мора бити: разумевање за проблеме ЛБГТ- особа – ДА; афирмација идеологије хомосексуализма – НЕ“.

Разумевање да, али не и пристајање на превредновање свих вредности.

ТОТАЛИТАРИЗАМ МАСКИРАН У „ПРАВО НА ЉУБАВ“

У уводном тексту зборника, „Друштвени аспект хомосексуализма“, Бранимир Нешић истиче да треба разликовати хомосексуалност, као сексуалну привлачност према особама истог пола, и хомосексуализам као идеологију. Јер, хомосексуализам јесте „тоталитарна идеологија“, која жели да „целокупном друштву, свеообухватно, наметне став да је хомосексуална склоност „природна“ и да је у питању „варијетет“ и да свако ко тако не мисли мора бити кажњен и медијски линчован. А управо је СВЕОБУХВАТНОСТ плана и надзора понашања популације једна од основних одлика сваког тоталитаризма“.

По Владану Глишићу, аутору чланка „Одлике идеологије хомосексуализма“, иста је дубоко антисоцијална ( урушава породичне улоге и породичне везе, које су основа социјалности ),дубоко агресивна ( што се, поред агресивног наметања своје приче и претњи инакомислећима, види по рекацијама геј-насилника у Калифорнији, када је, на референдуму, одлучено да се њихове везе не могу сматрати легалним браковима ),изразито редукционистичка ( човека своди само на сексуалност), склона колаборацији с окупатором ( Хитлер је забранио хомосексуализам у Немачкој, али га је подстицао у окупираној Пољској ),склона наметању потрошачког менталитета ( избегавање трајних породичних обавеза чини геј популацију идеалним потрошачима, што се нарочито види у свету високе моде ), изразито нехумана (води борбу против природне породице и уклапа се у глобалистичку мантру о благодетима „златне милијарде“ ).

ПРОТИВ ЛГБТ МИТОЛОГИЈЕ

Биљана Ђоровић је у зборнику објавила свој интервју са др Џудит Рисман, ауторком низа сјајних књига о коришћењу сексуалне револуције за циљеве глобализма, од којих је један од најважнијих уништење породице. Она је показала да иза политизације хомосексуализма стоји сексуално-индустријски комплекс, а да је монструозно истраживање Алфреда Кинсија, човека који је сексуално злостављао бебе да би доказао своје лажне тезе, финасирао директно клан Рокфелера  ( узгред буди речено, Кинси је творац мита да је 10% сваке популације хомосексуално. )

Три изврсна чланка др Немање Зарића ( „Геј ген – мит или стварност“,„Манипулација медијима и људска права“, „Истина о хомосексуалном родитељству“ ) показују веома важне ствари: теза о билошкој предодређености за хомосексуално понашање је ненаучна; хомосексуалаца ни на Западу нема више од 3%; медијска манипулација је главно оруђе глобалистичких квазиелита у наметању геј понашања човечанству. Такође, Зарић показује резулатате правих научних истраживања.  У поређењу са децом венчаних биолошких родитеља, деца хомосексуалних партнера: имају већу вероватноћу да примају социјалну помоћ;имају нижи ниво образовања; пријављују мањи степен сигурности и безбедности у својој породици;имају већу вероватноћу да пате од депресије; чешће су хапшена и, ако су женска, склонија су промискуитету.

Мр Слободан Јанковић је написао одличну студију о хомосексуалности, педофилији и домаћем Закону за забрану дискриминације ( Јанковић нам открива прави мрак подземља геј-покрета, као и чињеницу да је Кинси био пријатељ Кроулијевог ученика, сатанисте Кенета Ангера, који га је упућивао у тајне Кроулијеве „сексуалне магије“).

НЕ ДАМО ДУГИНЕ БОЈЕ

Југослав Кипријановић је, у тексту „Застава дугиних боја“, указао на злоупотребу хришћанских символа од стране идеолога хомосексуализма ( дуга је знак завета између Бога и људи,стављена на небо после потопа; а парола „Љубав, вера, нада“ , која се злоупотребљава за параду 2012. односи се на три највеће хришћанске врлине, као и на Свету Софију Мученицу, и њене три кћери,Веру, Наду и Љубав, које су страдале за Христа. )

На крају, Бошко Обрадовић, у свом тексту „Парада идеологије хомосексуализма“, истиче да овде није реч о остваривању нечијих људских права, него о наметању система антипородичних „вредности“, и да хомосексуализам није аутенитична појава, него „нуспродукт владајуће светске освајачке и неоколонизаторске идеологије“. Обрадовић додаје: „Сматрамо да нема хришћанина у Србији, па и припадника друге традиционалне верске заједнице, који за крај не би могао да понови следећи манифест: Верујем, Господе, и исповедам истине своје вере по свим догматским и светопредањским питањима, па тако и по питању идеологије хомосексуализма. Нити желим, нити ми вера дозвољава да на бази тог свог става било кога малтретирам, угрожавам или дискриминишем на било који начин, али сам обавезан да своју веру исповедим,своју децу васпитавам и заједницу уређујем како ми је предато у наследство. Макар ми због тога следовала кривична одговорност у Србији овога времена“.

То се, и данас, може разумети.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

У свом тексту, „Породица: одбрана и последњи дани“, објављеном у поменутом зборнику, писао сам ( пре девет година ): „Породица је наша потоња тврђава у окупираној Европи, и морамо је бранити свом љубављу, мудрошћу и храброшћу за коју смо способни. Зато одмах, сада, морамо рећи себи,а затим и свима ближњима: нећемо дозволити да нам узму децу! Кренимо код   васпитачица, учитеља и професора наше деце, и рецимо им да нам се придрже у одбрани нормалности! Посетимо наше лекаре и социјалне раднике, тражећи да заштите наше породице! Уверимо наше чиновнике у општинама да такву будућност не смемо дозволити! Подсетимо судије да постоје закони који су безакоња! Бојкотујмо медије који пропагирају оно што руши породични морал! Док наши несрећни полицајци примају плате за премлаћивање ариљских малинара, а притом не смеју да привире на Косово, и док их приморавају да штите „геј параду“ на челу са холандским педофилом, попричајмо, као људи, с њима – и они имају децу, коју жутокраки НВО јуришници желе да врбују за „нове вредности“ ( Прошло је време кад су полицајци убеђивали себе да, за плату, морају да мисле као онај удбаш што је пратио Бранка Ћопића, па му рекао: „Кад би ми наредили да те убијем, шта ћу-морао бих…Имам децу… „Данас и полицајац може да мисли својом главом.) Рецимо полицајцима: „Ви сте наши; не браните безакоње!“ Контактирајмо угледне српске интелектуалце и тражимо да се и њихов глас у одбрану морала, личног и породичног, чује у јавности…И, наравно, подсетимо народне посланике да, кад су овакве ствари у питању,не смеју бити гласачки роботи једне прљаве противпородичне машинерије, него их охрабримо да поступају као добре комшије, земљаци, нормални људи, који су забринути за будућност свачијег детета као сопственог.Оснивајмо, што више, родитељских удружења која ће јасно и гласно рећи: „СВЕ СТЕ НАМ УЗЕЛИ – ПОРОДИЦУ НЕ ДАМО!““

То потписујем и данас, а књигу „Глобално заГЕЈавање“, са дозволом аутора зборника, стављам на увид читаоцима.

---

[1] Нова српска политичка мисао ( тема броја: Политика (хомо)сексуалности ),Нова едиција, vol. XIX (2011), број 1–2