Преносимо чланак оца Шенана Џ. Бокита, првобитно објављен на веб-сајту организације Human Life International у марту 2023. године.
редакција портала IFamNews
Недавно су у публикацији The Wire две ауторке одговориле на питање: „Шта се дешава када је абортус забрањен?“
С обзиром на то да су ауторке Нита Бала и Анастасија Молони жестоки поборници абортуса, нећете се изненадити када вам кажем да је њихов одговор следећи: кад год је абортус забрањен, дешава се низ ужасних ствари. Такође се вероватно нећете изненадити што њихов чланак потпуно игнорише најважнију чињеницу кад је реч о овом питању, а то је постојање детета.
Биолошка реалност јесте да сваки абортус резултира мртвим дететом. Имајте на уму да то није морална тврдња. То је једноставно изношење чињенице. Нерођено дете у материци мајке генетски је различит, живи организам који припада врсти Homo sapiens. Ниједан биолог који је иоле вредан не би то порекао. Кад се абортус заврши, ово генетски различито, живо људско биће је мртво.
Међутим, нигде у свом чланку Бала и Молонијева то чак и не помињу. Уместо тога, оне узимају здраво за готово да је абортус сасвим обична, небитна медицинска процедура коју су неке нације произвољно и сурово забраниле без икаквог доброг разлога. Према томе, оне сматрају да је свака потешкоћа или проблем који настане зато што је абортус илегалан – неопростива травестија.
Међутим, слика се радикално мења у тренутку када озбиљно схватите чињеницу да абортус гаси живот нерођеног детета.
Шта се заиста дешава…
Имајући ову чињеницу на уму, оно што се заиста дешава када је абортус забрањен јесте да се нека од најугроженијих људских бића на планети најзад третирају с једнакошћу коју заслужују, уз поштовање и заштиту њихових људских права.
Оно што се заиста дешава када је абортус забрањен јесте да стопа абортуса нагло опада, а небројеној новорођенчади даје се прилика да живе свој живот, и да не буду произвољно и по кратком поступку побијени против своје воље.
Оно што се заиста дешава када је абортус забрањен јесте да ова деца једног дана мењају свет на начине које ниједно друго људско биће не би могло да уради. Многа од њих заузврат дочекају сопствену децу, стварајући тако небројене генерације које се никада не би родиле да су се владе претварале да је абортус само још један медицински поступак.
Оно што се заиста дешава када је абортус забрањен јесте да је безброј жена поштеђено туге и кајања због тога што су донеле најгору одлуку у свом животу, а уместо тога им се даје прилика да пронађу унутрашњу снагу да развијају љубав и храброст који ће им омогућити да дочекају своје дете на овом свету.
Оно што се заиста дешава јесте да су мушкарци пред изазовом да испуне своју Богом дату улогу заштитника и хранитеља и да се према женама у свом животу односе с пажњом и поштовањем које оне заслужују. Неће сви мушкарци одговорити изазову, али када више не постоји „лак излаз“ у виду легалног абортуса, више мушкараца урадиће праву ствар пре него се предати искушењу кукавичлука.
Оно што се заиста дешава јесте да закони, друштвене структуре и норме једне нације почињу да се преобликују на безброј начина да заштите нерођени људски живот: сексуалност се чешће третира са страхопоштовањем које заслужује; јачају се породичне структуре; стварају се добротворне организације за подршку женама у тешким трудноћама итд, итд.
Оно што се заиста дешава јесте да нација прави један огроман корак ка успостављању „цивилизације живота и љубави“ о којој је тако дирљиво писао папа Јован Павле II у делу Evangelium vitae. И потребно је учинити огроман корак од онога што је тај папа описао као „стање варварства за које се човек нада да је заувек остало иза нас“ (бр. 14), али које су многе нације перверзно прихватиле у име „прогреса“.
Оно што се заиста дешава јесте да Христово срце заигра од радости док гледа нас, своје ученике, како се односимо према „најмањим од ових“ с љубављу коју нам је заповедио да покажемо слабима, рањивима, маргинализованима и потлаченима.
Лажи проабортера
Ово не значи да забрана абортуса не доводи до неких потешкоћа за неке особе. Нема сумње да доводи. Међутим, без обзира на ове ситуације, директан абортус – то јест, абортус који је вољан или као циљ или као средство – суштински је зао чин који никада не може бити морално исправан.
У делу Sollicitudo rei socialis, папа Јован Павле II говори о свету који је поремећен због последица првобитног греха и види „друштвене грехе” као колективно понашање одређених група, великих или малих, па чак нација и блокова нација које произилазе из гомилања личних грехова: „питање моралног зла, плод многих грехова који воде ка ‘структурама греха’” (бр. 37). Пошто је извор „друштвеног греха“ или „структуре греха“ лични грех – „конкретна дела појединаца који уводе ове структуре, консолидују их и отежавају уклањање“ – решење за трансформацију друштва зависи од наших личних дела, нашег раста у светости и врлини. Другим речима, морамо да променимо себе. У супротном, ове „структуре греха“ ће „ојачати, проширити се и постати извор других грехова, и тако утицати на понашање људи“ (бр. 36).
Било би дивно када би свако новозачето дете било дочекано с радошћу која је једини одговарајући одговор на величанственост сваког људског живота. Међутим, постоје случајеви – на пример, жене које живе у тешком сиромаштву или у озбиљно насилним везама – у којима абортус може изгледати привлачно, као „лак излаз“.
Наравно, када се једном разуме и озбиљно схвати реалност људскости новорођеног детета, ниједна стварна потешкоћа не може оправдати прибегавање абортусу, директном убијању невиног детета. На једној страни је живот људског бића са урођеним достојанством које се мора третирати с поштовањем које припада људској личности. На другој страни су разне потешкоће које се рођењем тог детета могу привремено погоршати.
Ни у ком другом случају не дозвољавамо директно убиство невиног људског бића како бисмо решили своје проблеме. Дакле, једини одговарајући одговор на овакве околности јесте да уложимо сву домишљатост и ресурсе у проналажење креативних решења за тешке ситуације.
Заиста, једна од многих позитивних последица незаконитог абортуса јесте што то приморава друштво да дâ приоритет напорима за проналажење стварних решења за стварне проблеме. Решења која не укључују убиство.
Овај ефекат већ видимо овде у Сједињеним Државама. У месецима откако је повучена пресуда у случају Роу, дошло је до прижељкиваног наглог скока разговора о томе како најбоље помоћи женама у непланираној трудноћи. Пре неколико недеља, на пример, помињао сам изјаву коју сам потписао, која позива на разумне мере да се помогне паровима да дочекају нови живот без страха. Изјаву названу „Изградња будућности после одлуке Роу“ потписале су стотине пролајф лидера. Она позива на приступачну пренаталну и постнаталну здравствену заштиту, проширене пореске кредите за децу, плаћено родитељско одсуство и спровођење закона о издржавању деце.
У међувремену, Американци уједињени за живот (Americans United for Life), једна од највећих пролајф организација у Сједињеним Државама, саставила је белу књигу у којој тражи од политичара да „Порођај буде бесплатан“ (Make Birth Free). Та политика добила је ентузијастичну подршку бројних других пролајф организација, лидера и политичара, и има разумне шансе да добије двостраначку подршку.
Нажалост, живимо у нацији у којој су контрацепција и абортус често покривени здравственим осигурањем, док порођај често кошта хиљаде долара из џепа родитеља, што важи чак и за оне с приватним здравственим осигурањем. За оне који немају приватно здравствено осигурање, трошкови порођаја могу бити ужасно велики, посебно ако нешто крене наопако током порођаја или ако дете пати од неког озбиљног здравственог стања. Уклањање страха од трудноће и порођаја један је од начина да се подстицаји врате ка животу!
У међувремену, пролајф активисти широм земље организују велике конференције како би смислили друге начине за подстицање живота у ситуацији након повлачења пресуде у случају Роу. Током протеклих неколико деценија, они који подржавају живот изградили су хиљаде центара за трудноћу широм земље и финансирали их милионима наших долара. Али сада постоји осећај да, након што је успешно повучена пресуда у случају Роу, још је важније него икада раније да се обезбеди да ниједна жена никада не мора да осети да мора да убије своје нерођено дете како би избегла неки катастрофалан исход. Оптимистичан сам да ћемо сада када абортус више није увек доступан, пронаћи нове начине да подржимо и подстакнемо културу живота у нашим законима, прописима и приоритетима потрошње.
То је оно што се дешава када абортус постане забрањен: пажња нације се усмерава на тражење креативних решења за тешке проблеме и решења која подржавају живот. Међутим, ако би абортус остао легалан, то сваком оцу пропалици и лењим политичарима који су против живота сигнализира да не морају ни мало да се потруде нити да ураде нешто тешко. Уместо да пронађу решења за сиромаштво или злостављање, они једноставно усмере жене ка клиници за абортус, и тако искористе једино „решење“ које је учинило више да потчини жене пожуди и занемаривању мушкараца него било шта друго.
Према речима Терезе из Калкуте:
Такозвано право на абортус ставило је мајке наспрам њихове деце и жене наспрам мушкараца. Оно је посејало насиље и раздор у срце најинтимнијих људских односа. Погоршало је дерогацију улоге оца у друштву без оца. Највећи дар — дете — приказало је као такмичара, уљеза и непријатност. Номинално је мајкама дало неспутану власт над зависним животима њихових физички зависних синова и кћери. И, дајући ову несавесну моћ, изложило је многе жене неправедним и себичним захтевима њихових мужева или других сексуалних партнера (фебруар 1994).
Бивши заговорник абортуса разоткрива истину
Неизбежно, један од стубова „аргумента“ двеју ауторки чланка јесте тврдња да чак и ако државе одлуче да забране абортус, жене ће свакако наћи начина да абортирају. Али такви абортуси биће „небезбедни“, што ће довести до све више повреда и смрти.
Ово је један од најстаријих изговора проабортера. Међутим, знамо да је заснован на лажима. То делимично знамо и зато што нам је један од некадашњих најистакнутијих заговорника абортуса описао како су он и његове колеге бесрамно лагали о илегалним абортусима да би придобили симпатије јавности за њихов циљ.
Др Бернард Нејтенсон био је један од оснивача Националне лиге за права на абортус (НАРАЛ) и лично је извршио хиљаде абортуса. Међутим, доживео је драматичну промену мишљења седамдесетих година 20. века и постао моћан и делотворан заговорник права на живот.
Он је изнутра познавао покрет за абортус што је било од непроцењиве вредности за расветљавање лажи које су у самом темељу тог покрета. Једна лаж односила се на број илегалних абортуса у Сједињеним Државама. Како он овде пише, прави број је био око 100.000 годишње, али су он и остали активисти НАРАЛ-а рутински говорили медијима да је то преко 1.000.000 – више него десет пута више од стварног броја! Такође су масовно преувеличали број жена које умиру од илегалних абортуса. Др Нејтенсон је рекао да их је било око 200 до 250 годишње (у стварности, вероватно је било чак и мање од тога), признао је да су медијима говорили да је било преко 10.000 таквих смртних случајева сваке године!
„Признајем да сам знао да су бројке потпуно лажне“, написао је, „а претпостављам да су и остали знали ако су застали да размисле о томе. Али за ‘моралност’ наше револуције, то је била корисна бројка, широко прихваћена, па зашто се трудити да то исправимо поштеном статистиком? Најважнија брига била је да се закони елиминишу, а било је дозвољено да урадимо све што је требало да се уради.”
Протеклих неколико месеци откако је повучена пресуда у случају Роу показало је колико је ова проабортерска прича лажна. Није тачно да када је абортус илегалан, жене ће свакако наћи начина да абортирају. Многе жене које су могле да абортирале, уместо тога ће изабрати живот. У државама у којима је абортус сада незаконит, захваљујући повлачењу пресуде Роу, стопа абортуса нагло је опала. Да, истина је да неке жене у тим државама једноставно путују у оближње државе, где је абортус легалан, да би абортирале.
Међутим, јасно је да стопа абортуса опада. Хиљаде живота је већ спасено. Ако САД наставе свој покрет ка животу, наши закони за живот би могли довести до спасавања милиона живота.
Активисти за абортус као што су Бала и Молонијева ни једног тренутка не размишљају о новорођеном детету. Али знамо да има деце која су данас жива зато што је Врховни суд САД урадио праву ствар и преокренуо пресуду у случају Роу. То су права деца, са стварним животима: она се осмехују, смеју, трче около, склапају пријатељства, развијају наде и снове за будућност, уносе сунце и смех у животе својих родитеља и браће и сестара. Свет је бољи због тога што она постоје.
То је оно што се дешава када је абортус незаконит.