РИДАЈТЕ!

Иван М. Андрејев

РИДАЈТЕ!

Једном се у неким њујоршким новинама појавио мали чланак под насловом „Убила дете“. Чланак је наводио да се у малом хотелу у Западној 84. улици десио застрашујући догађај, ужасан злочин – нека је мајка на смрт премлатила свог двогодишњег сина. Детаљи укратко изнесени у чланку само увећавају ужас овог свирепог чина. Који су то детаљи? Овај пут чак ни љубавник дотичне жене, особа са подужим досијеом криминалца, није могао да поднесе непрекидно плакање и уздисање злостављаног детета. Излетео је из собе и замолио некога у лифту да позове полицију. Када је полиција стигла дете је већ било мртво, а мајка га је и даље ударала. Призор је био тако ужасан да чак ни полиција, свикнута на свакакве злочине, „није била у стању да поднесе изглед малог тела“, које је било само „једна смрскана маса“, како се наводи у чланку. Током саслушања мајка–убица, млада двадесетдеветогодишња жена, није показивала знаке кајања.

Нико никада није тако снажно писао о невиним патњама деце као Достојевски. Због овога га је Михајловски звао „окрутни таленат“, а критичар Ајхенвалд га је етикетирао епитетима попут „мучитељ и мученик“, „’Иван Грозни’ руске књижевности“, „Велики Злочинац“; он је окарактерисао писање Достојевског као „екстатичну литанију“, запањујући свет. Само су снажно перо Достојевског и оштрина његове уметничке уобразиље могли да зароне тако застрашујуће дубоко у људску душу, на тај начин омогућивши читавом свету да сагледа, разуме, и доживи такав један догађај попут овог њујоршког. Мада ми не поседујемо генијалну моћ Достојевског за описивање патњи, можда бисмо ипак могли да се послужимо његовом уметничком, психолошком и реалистичком методом при давању описа почињеног злочина, покушавајући да схватимо његову суштину. Дозволите нам да покушамо да реконструишемо и запишемо, недовољно јаким и несавршеним речима, след догађаја. То није ноћна мора већ нешто далеко горе, јер се догодило у стварности: тело невиног, злостављаног детета лежи мртво у некој мртвачници града Њујорка и у архиви те мртвачнице може се наћи извештај о аутопсији.

Није вероватно да се може умрети од обичних батина; да би се убила жива особа морају јој се уништити функције главних органа. Чак и тело смрскано у саобраћајној несрећи може да остане живо још много сати, а ово је дете било мртво још пре но што је полиција могла да стигне. Извештај са аутопсије даје дуг и исцрпан текст о спољашњим и унутрашњим повредама: нос малог дечака не само да је био сломљен, већ није више имао никакав облик; његови млечни зуби су били избијени, а на месту на коме је требало да буду трепавице остали су само модри пликови. Лице му је било тако испребијано да је било тешко разликовати лице од потиљка, који је, такође, био згњечен и разбијен. Плућа су му и бубрези били искрвавили, а бешика му је била растргнута. Готово сва његова мајушна ребра била су поломљена, а кичма му је на више места била преломљена. Стомак му је био пун крви коју је прогутао, крв му се била попела до грла, што је несумњиво изазвало код дечака гушење током његових последњих батргавих цвиљења. Извештај садржи још много више детаља, али ова озбиљна приповест о овако бруталном оштећењу изазваном код малог детета и овако ствара у нама осећај неизмерног ужаса при помисли на све оно што се догађало…

Када је дечачић добио батине због нечега, он је једноставно почео да плаче и онда је добио још веће батине зато што плаче, и онда је почео да вришти и батине су биле још веће зато што вришти, онда је уследио врисак да ућути, запрећено му је да ће бити убијен ако не престане да вришти; и, иако малишан није разумео шта значи убити, сасвим је добро схватио да мора да буде тих како би батине престале… Гледајући са великим страхом у своју „мајку“ и борећи се да угуши јецање, почео је нехотично да дрхти и да се грчи. Израз на његовом паћеничком лицу претворио се у ужасну мученичку гримасу… Онда је његова „мајка“ почела разјарено да виче на њега да престане да је „тако гледа“. (Да, апсолутно исто се десило и са другом децом која су прво добила батине јер плачу, па вриште, па им се лице искриви у гримасу, а онда уздишу.) Тукла га је не само песницама (немогуће је само песницама направити од тела масу меса, поломити кичму, уништити унутрашње органе), већ нечим што јој је било надохват руке – можда флашом млека, чекићем, свиме што јој је дошло под руку. Или га је можда дохватила за ноге (њему је било само две године) и ударала му главу о сто, кревет, судоперу, пећ… можда га је газила по поду. И наставила је сва та мучења чак и пошто је његова невина душа напустила његово телашце.

„Јао, молим Вас, престаните!“ „Не говорите више!“ „Не може човек ово да слуша…“ Неће ли многи читаоци узвикнути тако? Али ако је немогуће само „слушати“ о ономе што се догодило, можете ли замислити кроз шта је само злостављано дете прошло? Људи су постали глуви за туђе патње. Они или не слушају или не желе да чују оно што и није ноћна мора већ чињеница из стварности. „И зато што ће се умножити безакоње, охладњеће љубав многих“ (Мат. 24, 12) – каже Свето Писмо о последњим данима постојања овог света. То се управо дешава сада. Ако је чак љубавник ове жене, криминалац, могао да се сажали над овим невиним, мученим дететом, идући толико далеко да себи дозволи да га поново ухапсе, како је могуће да ми хришћани не покажемо дубље, безгранично сажаљење према њему? Да бисмо могли да имамо овако дубоко сажаљење, морамо да бар морално искусимо патње овог невиног детета. Кроз такво сажаљење према овом детету можемо да ојачамо нашу љубав, милосрдну љубав тако неопходну свима нама, али, која је, нажалост, угашена. Православни! Милосрдна православна браћо! Немојте се плашити да јасно замислите страшну стварност овог детеубиства, јер је то знак са Небеса! Наша љубав и вера у нашег Спаситеља је тако слаба, наше дубоко и свесно познавање патњи које је Он претрпео због наших грехова је тако слабо да само један мали број оних који целивају Христову Плаштаницу на дан Великог Петка осећају захвалност (да и тада само за један пролазни тренутак) према нашем Искупитељу; а без овог познавања немогуће је ценити дубок смисао Голготе.

Сетимо се питања Ивана Карамазова које се односи на патње деце. До данашњег дана многи хришћани и даље постављају исто питање. Иван Карамазов је ишао толико далеко да је осуђивао самог Бога што је дозволио овакве патње невине деце. И сада су многи па и поводом овде описаног, детеубиства спремни да негодују против Бога и узвикују „Где је Бог? Како је он могао да дозволи да једно невино дете толико пати?“ Како је крајње ненормално за људски ум и срце овако размишљати и говорити! Како може неко да гунђа против Бога Који је створио људска бића са слободном вољом тако да би она могла да приме вечна блаженства, и Који је искупио грешнике Својим невиним страдањем и Својом безгрешном крвљу чак и након њиховог пада у скоро неопростив грех (чији су резултат зло, патња, и смрт)? Ово свакако није неки апстрактни Бог Кога ми сматрамо кривим, већ Христос–Бог Који је био распет због наших греха и Који нас спасава од вечне смрти Својим невиним страдањем. Покушавајте да изнесете своје оптужбе и осуде стојећи пред Христовом Плаштаницом на Велики Петак и јавиће вам се осећај да сте начинили погубну грешку. Док стојите испред Христовог гроба, усне вам се неће покретати, а језик ће вам остати прикован уз непца. Иста ова мисао се налази и код Достојевског! Несебични Аљоша објашњавајући невина страдања деце подсећа Ивана на Христа! Није Бог крив, него ми сâми, за зла којима смо окружени. Један због свих и сви због једног – сви смо ми криви једни пред другима – ово је суштина Христове друштвене етике. Сви смо ми криви пред лицем овог злостављаног малог јагњета нађеног у Западној 84. улици града Њујорка. Пошто смо сви ми грешници, ми стварамо зло и наше зло постаје део светске гомиле најцрњег зла. Ово се зло сједињује у огромну енергију зла која тражи себи места у телима немилосрдних људи и када нађе таква тела, зло ће их настанити и тела ће чинити велика зла. Сви смо ми браћа и сестре. Читаво је човечанство једна велика породица и ово злостављано детешце је наш брат, а његова „мајка“, убица, наша сестра. У њеном чину страхотног зла налази се честица нашег, често „тривијалног“ зла, присутна у сваком човеку. Некрасов је написао следеће стихове о посрнулој жени:

Пре но што јој пресудимо
и о њеној судби одлучимо,
позовимо је и приупитајмо
шта те је до оваквог живота
довело?

Ова двадесетдеветогодишња „мајка“ – убица једном је имала мајку која ју је неговала, хранила, и одгајала; од свог детињства до дана ужасног чина, живела је међу нама, својом браћом и сестрама који су живели поред ње.

Да ли смо ми, браћа и сестре, учинили све што смо могли и били дужни да учинимо да не дозволимо њој, која је исто тако једном била невино дете, да почини овај садашњи злочин? Нека се свако од нас замисли… шта сте радили баш те вечери када је ован невероватни, али врло стваран, чин био извршен? Можда је био ваш грех, ваша изопаченост, ваша злоба представљала последњу кап зла која је била потребна да се зло које је заузело простор у телу жене детоубице прелије преко ивице чаше? На тај начин морамо да схватимо догађаје попут описаног, уколико желимо да се назовемо правим хришћанима. Ридајте, браћо и сестре! Немојте се стидети суза! Натерајте људе око себе да плачу у ужасу, да плачу у болу, да плачу у сажаљењу према мајушном, невином, многострадалном створењу, како бисмо могли да разумемо нашу властиту кривицу због страдања самог Спаситеља и страдања сваког невиног детета, чија се мученичка крв меша са светом крвљу Спаситеља и чисти грехе свих грешника који се искрено кају.

Нека сузе теку! Нека то буду сузе које ће напунити крстионицу у којој ће Бог крстити ово дете–мученика, које највероватније није било крштено, а које је миропомазано не Светим миром већ својом невином дечјом крвљу. Нека сузе теку! Нека ваше сузе буду извор неке друге енергије, енергије добра, која ће водити борбу са енергијом зла, и која ће својом моћи бити у стању да спасе барем још једно дете од невиног страдања и барем још једну грешну мајку од неопростивог греха. Нека ове сузе гану многе који су равнодушни и једноставно пролазе поред будућих мајки, које су сад мале девојчице, које још увек уче да ходају и да изговарају своје прве речи. Немојте се стидети да лијете сузе туге, самилости и покајања!

(Из књиге “Хришћанско морално богословље”)

Превела с енглеског Звездана Јовановић