„Велики плашт надвио се над нама. То је опресивна клима, саздана од цензуре и застрашивања, која виси над сваком нашом речју и мишљу, с мање или више прикривеним наметима и забранама о томе шта је добро рећи и мислити.“ Овај цитат налази се у књизи која даје застрашујућу дијагнозу стања наше демократије и дело је Луке Риколфија и Паоле Мастроколе, под називом „Манифест слободне мисли“. „Опресивна клима“ одговара називу „политичка коректност“: то је етикета конформизма, глагол естаблишмента који, као и сваки идеолошки постулат, има своје свештенике и ревносне чуваре, спремне да неутралишу сваку јерес. О томе за портал iFamNews говори Лука Риколфи, социолог, универзитетски професор, успешан есејиста и телевизијска личност.
Професоре Риколфи, у који историјски период можемо сместити настанак „политичке коректности“?
То је контроверзно питање: у САД се јавила можда већ крајем шездесетих, а у Италији свакако седамдесетих година прошлог века.
У време када је „политичка коректност“ ушла у језик у Италији, да ли је било каквих гласова који су се дигли против надолазеће плиме?
Колико ми је познато, једини ауторитативан глас који је иступио против тога, осуђујући лицемерје језичких промена које се потурају као напредак, била је књижевница Наталија Гинзбург (1916–1991), која је од почетка осамдесетих година 20. века иступила с лепим чланцима, објављеним у часописима La Stampa и L’Unità.
Протеклих дана, класична гимназија Кавур у Торину одлучила је да у службеној комуникацији са ученицима почне да користи звездицу уместо наставака за род. Међутим, прошлог месеца Академија дела Круска (удружење лингвиста и филолога Италије – прим. прев.) изнела је свој став о том питању, наглашавајући да је боље користити традиционални наставак за множину мушког рода. Зар се више не рачуна ни мишљење највишег језичког ауторитета?
Идеја да ако напишете „tutti“, што значи „сви“, уместо „tutt*“ – са звездицом (астериском) која замењује наставак за мушки род „i“ – то је дискриминаторно или недовољно инклузивно, једноставно је глупа и сама од себе треба да буде исмејана. Сулуда је и сама чињеница да треба консултовати Академију дела Круска. Да живимо у свету који има осећај за меру, нико такву идеју не би схватио озбиљно. А кад знамо да главна замерка употреби астериска није да је то апсурдно, већ само да је бескорисно у говору (јер се не може прочитати), јасно вам је до ког стадијума је болест узнапредовала.
Кажу да је „постојало време када је цензура била десница, а слобода изражавања левица“. Да ли је данас супротно?
Не, на срећу постоји део левице који још увек брани слободу изражавања. Проблем је у томе што, уз неколико изузетака (Пјеро Сансонети, на пример, директор листа Il Riformista), левичари немају петљу да иступе из страха да ће их критиковати радикални заговорници „политичке коректности“. Сетите се само случаја Кетлин Сток, професроке која је била приморана да дâ оставку на Универзитету у Сасексу, у Брајтону (Енглеска), због својих ставова о родном идентитету. Можете ли замислити да је тек ретко који напредни медиј стао у њену одбрану? Што се деснице тиче, ту постоји ризик да ће се њена одбрана слободе изражавања претворити у угађање говору мржње.
Неизбежна последица „политичке коректности“ је такозвана „култура отказивања“, због које се руше статуе историјских личности и која тврди да изнова пише историју на основу наизглед „савременијих“ параметара, који су заправо идеолошки?
Нажалост, „култура отказивања“ је само једна од данашњих манифестација „политичке коректности“. Набројао сам још пет у есеју који сам објавио у Републици. А мутација која ме највише брине јесте обрнути расизам, који сву кривицу ставља на саму чињеницу да је неко белац, мушкарац и хетеросексуалац, и приписује незаслужене предности људима на основу боје коже и пола.
Да ли у садашњој фази историје осећате и афирмацију „пандемијски исправних“ принципа, тј. тврдњу да се намеће јединствена тачка гледишта на ковид-19 и мере здравствене политике?
Како да не. Данас човек мора бити 100% за вакцину да га не би демонизовали или гледали са сумњом. Иначе ће вас сматрати дезертером. Третирају нас као децу којој се не може рећи цела истина из страха да не поткопају опште веровање у вакцине.
Али да ли је судбина интелектуалаца, који се противе доминантној мисли, маргинализација из јавне арене?
Много зависи од њиховог ауторитета и популарности. Покушали су да маргинализују бившег градоначелника Венеције Масима Каћиарија, али им то још није пошло за руком. Али да, данас има врло мало простора за неслагање, барем у било ком медију који је важан. Постоји, међутим, и друга страна медаље: у медијима који нису важни или су мало важни, дисквалификованим дисидентима се пречесто даје глас. Није свако неслагање племенито.
Да ли мислите да је слобода изражавања угрожена?
Да, и то у многим облицима. Наравно, има наставника који су санкционисани или принуђени да дају отказ, али пре свега постоји превентивна аутоцензура која преплављује свакога у толико области. Новинари морају да пазе како извештавају о чињеницама, писци морају имати у виду осетљиве читаоце када предају рукопис издавачким кућама, а људи који траже посао морају да крију шта су написали или објавили на интернету.