Last updated on April 7th, 2021 at 10:01 am
Једна мајка изгубила је мало дете у несрећи. Није ни прва, ни последња којој се то десило – са становишта историје. С њеног личног – свет је тог тренутка престао да се окреће, да постоји, да има смисла. Свет је за њу тада постао безначајан.
Овај свет где просечан човек увелико луди (поготово ако гледа телевизију) због противречних информација које добија са свих страна. Ко је у праву? Треба ли носити маске или не? Да ли се вакцинисати? Да ли се вирус шири јер су људи неодговорни, или је власт неефикасна? Ко има какву скривену агенду? Шта ако нас услове: вакцина или отказ; вакцина или нема школе; вакцина или нема путовања; вакцина или забрањен улазак у институције, болнице, продавнице?
За ову мајку сва та горућа питања тренутно су потпуно небитна, бесмислена и узалудна. Она је изгубила дете.
Молимо вас, ставите маску, да заштитите себе и друге.
– Од чега да заштитим себе? Од смрти? Ја сам већ умрла.
Молимо вас, вакцинишите се, да заштитите себе и друге.
– Зашто? Хоће ли ми то вратити дете?
Заокупљени свакодневним проблемима и иначе, а нарочито сада у време пандемијског лудила, оне најважније ствари узимамо здраво за готово. Свој живот, своју породицу. Себе доживљавамо као датост која не може да не постоји. Вероватно и то спада у психолошке механизме који нам помажу да преживимо из дана у дан.
Међутим, треба се повремено подсетити шта је најважније у животу.
То није пандемија. Хигијена руку. Привид заштите.
То није живот у страху од губитка живота – јер смрт је све време ту, иза угла. Она се није појавила јуче. Њу није вирус донео са собом.
За родитеље нема ничег важнијег од деце. Сваки родитељ доноси одлуке верујући да су баш оне најбоље за његово дете, и има право на то. Верујем да и родитељ који тера дете да носи маску чак и на отвореном, и онај који детету не ставља маску желе свом детету најбоље – и обоје имају право на то. Родитељ који буде вакцинисао своје дете и онај који не буде, поступиће тако мислећи да ради оно најбоље за своје дете – и обоје имају право на то.
Од избијања пандемије конзервативни и хришћански кругови више пута су истицали да је ова светска криза поново показала значај породице као најбољег, најчвршћег и најнеопходнијег стуба друштва и цивилизације. Не морамо да изгубимо некога блиског да бисмо схватили колико нам је значио. Али исто тако не треба ни да нам живот прође у страху од губитка нечега (свог здравља, живота, члана породице).
У страху за живот, многи заборављају да живе. Опасност по наш живот није настала јуче – кад год смо крочили преко прага, ризиковали смо здравље, живот и имовину, али нас то није спречавало да живимо, крећемо се, путујемо.
Смрт је саставни део живота. Као хришћани, ми не бежимо од смрти, штавише, живимо живот тако да се што боље припремимо за њу – за напуштање овог света и одлазак „у места светла, у места свежине“. Исто тако, не срљамо лудачки у смрт, ценимо живот и чувамо га, али се не држимо за њега грчевито и свесни смо да не можемо знати шта доноси наредни дан. „Не брините се, дакле, за сутра; јер сутра бринуће се за се. Доста је сваком дану зла својега.“ (Мт. 6:34)
Покушајмо да живимо овај један живот ваљано – не скривени у мишјој рупи, уплашени од другога, од ближњега, већ у заједници с другима. Без других смо празни, недоречени, непотпуни. Има ли живот смисла ако је живот једино што имамо? Једна бака у Америци била је сама за Васкрс, Први мај, Дан независности, Дан захвалности и све дане између тих празника. Инсистирала је да деца и унуци дођу код ње за Божић. Enough is enough. Зар вреди живети у самоћи и страху?
Једна мајка изгубила је дете.
Ако сте вечерас ставили дете да спава, пољубили га и удахнули његов најлепши, детињи мирис, захвалите Богу за то. Једна мајка то више никад неће моћи. Док вас преплављују страхови због неизвесности и свега што будућност може донети, запамтите да живот не даје никакве гаранције, било да је ту нови или стари вирус, или нешто треће.
Почела је нова календарска година. Ми не можемо знати шта нам она доноси. Не можемо знати хоћемо ли живети још један дан, годину или педесет година – то није до нас. Али је зато до нас да време које нам је дато у овом међукораку на путу ка вечности проживимо у слободи и достојанству како и доликује човеку као икони Божијој.