ЖИВОТ И РЕЧ
У претходном чланку писали смо о осећају одговорности, особини који је толико важна за развој личности, за обављање посла и за друштвени живот. Након што смо описали ефекте његовог одсуства на човека и друштво, почели смо да истражујемо порекло ове особине, и како се она формира у човеку.
Трагамо за еколошким и културним утицајима који формирају тај осећај, тј. утицајима који се формирају на основу порекла, образовања и примера родитеља.
Али рекли смо да, у нашој западно-хришћанској култури, не поричући притом важност грчко-римског наслеђа и стоичког морала који је цветао пре и после Христа – и у ком многи виде претечу хришћанског морала – у нашој култури, осећај одговорности чврсто је усидрен у поруци Јеванђеља.
Израз „осећај одговорности“ се не појављује у Библији, али његове претпоставке изведене су из многих учења садржаних у Старом и Новом завету. Прво, закон љубави: „Како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима” (Лк 6,31). Ово је златно правило хришћанског понашања; практичан израз Мојсијевог налога: „Љуби ближњега својега као себе самога“ (Лев 19,18; Мт 19,19). Ако заиста волим ближњег свога, понашаћу се према њему као што желим да се ближњи понаша према мени. Не могу да се према њему понашам с ниподаштавањем, или да будем према њему будем мање пажљив од онога што очекујем од њега.
Потребно је волети не само речима већ и делом, и то нужно укључује одговорност. Неодговорна особа, тј. онај коме недостаје осећај одговорности, неће моћи истински да спроведе своју љубав у дело у корист оних које воли, већ ће, ненамерно, својим поступцима неминовно нанети штету интересима или осећањима других. Људи око њега, његови познаници, пријатељи и рођаци (да не говоримо о онима који су му непознати), одбациће га, јер ће он поступати не водећи рачуна о последицама својих поступака.
Ако их волите, бринућете о стварима, предметима, књигама, опреми итд., које вам други поверавају; бринућете о њима док су у вашим рукама и вратићете их нетакнуте у предвиђеном року. То значи бити одговоран.
Тај принцип обухвата и кредите. Ако вам неко обезбеди неку суму новца, а ви сте одговорни, вратићете је у најкраћем могућем року. Своју љубав према тој особи показаћете тако што ћете јој платити оно што јој дугујете. Ако то не учините, пре свега грешите против љубави; али и против заповести која забрањује крађу, јер невраћање позајмљеног је крађа. На крају крајева, онај ко вара друге није само непоштен, већ и неодговоран.
Доктор ће, ако има осећај одговорности, бринути о својим пацијентима, без обзира да ли му они плаћају консултације. Неће оставити без надзора ниједног болесника, јер зна да је одговоран пред Богом за здравље и живот својих ближњих. Брига коју водите биће знак ваше љубави према њима, чак и ако им се не осмехујете или будете непријатни. Па видимо како и у овом случају љубав према ближњем и осећај одговорности иду руку под руку.
Рекли смо да не можете волети свог ближњег, а да нисте одговорни за своје поступке. Могуће је, међутим, супротно. Другим речима, могуће је бити веома одговоран у обављању својих дужности, али у исто време не осећати љубав према људима којима служимо. Љубав, иако лежи у основи осећаја одговорности, превазилази тај осећај.
Јаков је написао цитирајући Христа „нека буде ријеч ваша: да, да; не, не;“ (Јак 5:12; Мт 5:37). То је једнако као да кажете: да ваша реч има вредност уговора, чак и ако није поткрепљена потписаним папиром. Испуните своје обавезе. То јест, будите одговорни када се обавезујете. Не чините то олако, али ако сте то већ учинили, поштујте дату реч.
Поштовање сопствене речи изразито је хришћанска норма, јер Бог увек поштује своје и не разочарава оне који се уздају у Њега. Ако желимо да будемо савршени као што је савршен Отац наш небески (Мт 5, 48), никада нећемо дозволити да наша реч падне на земљу, јер, како је речено у Књизи о Исусу Навину, Бог никада не допушта да његова реч падне на земљу, она све увек обистини (Ис 21:45; 23:14). Његова реч „траје довијека“ , каже Свето писмо (Из 40:8; 1Пет 1:25). У мери наше снаге, наше речи морају увек важити, све док имамо дах живота.
Када хришћанин каже: „Дајем вам реч“, он мора да зна да ставља Бога као сведока своје заклетве. И како би то могао да испуни ако нема осећај одговорности? У оваквим случајевима истинољубивост, верност хришћанина, његова љубав према истини, гурају га да буде одговоран човек.
Није прави хришћанин онај који неодговорно крши своју реч, или превари своје повериоце, или не изврши уговорени посао на време, или га лоше обавља, или касни на заказане састанке.
Тачност је изразито хришћански квалитет и саставни је део осећаја одговорности. Свети Апостол Павле је написао: „Искористите време на најбољи начин“ (Еф 5:16). И туђе време и наше јесу дар од Бога. Украдем туђе време ако закасним на састанак. Ако имам тенденцију да касним, показујем да ми недостаје осећај одговорности у управљању својим временом и у поштовању времена других.
Свети апостол Павле је у посланици Колошанима рекао: „И све штогод чините, од срца чините као Господу а не као људима“ (3, 23). „Од срца чините“, тј. свим својим бићем, свом снагом својом.
Ако радим свој посао „Не само пред очима радећи“ већ бојећи се Бога (Еф. 6, 6), ја ћу своје задатке извршавати са осећајем одговорности, радећи их на најбољи могући начин, и по жељи онога ко ме је ангажовао, јер је и изнад њега Бог коме служим.
Ако своје задатке обављам непажљиво, без мотива, без труда, ако лоше обављам посао који ми је поверен, ако не испоштујем рокове испоруке, сведочим лоше о свом хришћанском стању. Чиним да Божје име изгледа лоше у очима других, тако што се показујем као неодговоран, незрео.
Моја оданост Богу учиниће да се име Хришћанина које носим уздиже у свему што радим, у славу Христа, Господа мог. Моје поштовање имена Божијег примораће ме да будем одговорна особа.
Али, на крају крајева, осећај одговорности потиче од чињенице да ћемо сви ми дати рачун Богу за све наше поступке на Судњи дан. Одговорни смо пред Њим за сваки поступак који предузмемо, за сваки посао који радимо, за сваки састанак који држимо, за сваки минут који смо протраћили, за сваку „празну реч“ или штетну реч коју изговоримо (Мт 12,36). Он нас неће буквално питати с каквим осећањем одговорности поступамо пред светом и пред хришћанима, али ће то питање бити имплицитно када се појавимо на суду пред његовим престолом.
Знамо да ћемо се једног дана појавити пред Судијом живих и мртвих да одговарамо и за најмањи поступак. И да примимо награду, плату коју смо заслужили својим поступцима (Јб 34:11, 1П 1:25). Не бисмо морали да полажемо рачуне, нити бисмо добили било какву награду да нисмо одговорни за оно што радимо.
У тај час, многи незнабошци који су само следили наредбу своје савести, и који ће по њој бити суђени (Рим. 2, 14-16), биће примљени на небо и добиће, ко зна, можда и већу награду од многих хришћана, јер су испунили своје земаљске обавезе боље од ових; јер су били одговорни за своје поступке; и зато што је Христос рекао: „А од свакога коме је много дано, много ће се и тражити“ (Лука 12:48). А примили смо више од незнабожаца.
Зато будите одговорни у свим својим занимањима, у свом понашању, пред својом браћом и пред светом. Докажи да си достојан син најодговорнијег, да, најодговорнијег од свих родитеља, најодговорнијег од свих газда, најодговорнијег од свих господара, Онога који се осећао толико одговорним за твоју вечну судбину да је послао свог јединог Сина да умре за тебе, да би ти једног дана уживао у његовом присуству и да не би био осуђен за своја неодговорна дела.
Напомене: 1. Можда је најважнији елемент осећаја одговорности ово: узимање у обзир могућих последица наших поступака и пропуста. Та свест је манифестација зрелости.
2. Оно што се дешава у нашим болницама, несрећни случајеви непажње и трагичне грешке које се често дешавају, пример су недостатка овог квалитета код наших лекара.
3. Има људи који су веома одговорни по образовању, или по култури, или по навици, или по притиску околине, или по природној склоности карактера, а који су у исто време суви и без љубави. А има и оних који су веома одговорни у чињењу зла. То јест, они то раде савесно, служећи најокрутнијим предрадницима, непријатељу њихове душе. Парадокси људске природе који показују како људске врлине, одвојене од свог извора, а то је Бог, могу постати изопачене и изопачене.
НБ. Текст овог радио разговора први пут је објављен у ограниченом издању, 18.07.04, и садржао је материјал који је раније објављен у листу „Гестион”. Као и претходни чланак истог наслова, поново га објављујем, мало дорађеног, како би био доступан што већем броју читалаца.
Драги читаоче: Христос је рекао: „Каква је корист човјеку ако задобије сав свијет а души својој науди?“ (Мк 8:36). Ако нисте сигурни да ћете након смрти уживати у присуству Божијем, веома је важно да стекнете ту сигурност, јер не постоји сигурност на земљи која се може поредити с њом и која је толико неопходна. У том циљу, позивам вас да се покајете за све своје грехе и позивам вас да молите Бога за опроштај за њих изговарајући следећу молитву:
„Христе, дошао си на свет да на крсту искупиш грехе које су починили сви људи, укључујући и мој. Знам да не заслужујем твој опроштај, јер сам те свесно и добровољно много пута увредио, али ти ми га нудиш слободно и без заслуге. Желим да га примим. Искрено се кајем за све своје грехе и сва зла која сам до данас починио. Опрости ми, Господе, молим те; крвљу твојом опери грехе моје; уђи у моје срце и управљај мојим животом. Од сада желим да живим за Тебе и да Ти служим.”