НЕДОПУСТИВО: ПОМОЋНИК МИНИСТРА ЈАВНО ИГНОРИШЕ УСТАВ

Откако је у петак, 19. марта 2021, објављена петиција Коалиције за природну породицу, којом је велики број интелектуалаца, јавних личности и делатника (укључујући и десет академика, стотину доктора наука и скоро сто педесет академских грађана) затражио повлачење предлога закона који нису у складу са Уставом Републике Србије, медији су пренели реакције предлагача спорних закона, укључујући и изјаву Бориса Милићевића, помоћника министра за људска и мањинска права и друштвени дијалог:

„Boris Milićević, pomoćnik ministra u Ministarstvu za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog ističe kako pomenuto ministarstvo sve vreme insistira na pravu svih zainteresovanih da uzmu učešća u dijalogu o tri zakona koji su u proceduri, pa se i ovo smatra delom tog procesa.
– Iz apela se može zaključiti da su potpisnici protiv rodne ravnopravnosti, zabrane diskriminacije, kao i istopolnih zajednica, što ne bih smatrao ozbiljnom doprinosu niti dijalogu, niti generalno kulturi ljudskih prava u Srbiji, objasnio je Milićević za Espreso.“

Помоћник министра за мањинска и људска права и друштвени дијалог, Борис Милићевић, оваквом изјавом не само да не доприноси нужно потребном дијалогу у српском друштву, већ, нажалост, испољава игнорантски однос према правним актима који су од важности за ресор којим руководи.

Помоћник министра гуши друштвени дијалог тиме што јавну функцију, финансирану парама пореских обвезника Србије, користи да унапред дисквалификује заступнике једног критичког мишљења и вредносног става, који је, при томе, по свим релевантним истраживањима јавног мњења, истовремено и став огромне већине грађана Републике Србије. Удар на слободу говора и критичко мишљење најбољи је доказ да је један политички систем престао да буде демократски и постао аутократски. Брозова диктатура била је најављена јавним спаљивањем новина „Демократија“ 1945. године.

Носилац јавне функције у либерално-демократској држави, при вршењу свог посла, морао би да буде вредносно неутралан. Носилац јавне функције једино не сме бити неутралан у односу на устав своје државе. У овом случају, помоћник министра Милићевић није вредносно неутралан, али је итекако неутралан у односу на Устав Србије.

Не врши помоћник министра надзор над поштовањем мањинских и људских права у некаквом безобалном идеолошком оквиру, већ у границама правног поретка једне суверене државе, а на челу тог хијерархијски уређеног правног поретка налази се Устав.

Притом, према члану 16. Устава Републике Србије, његове норме имају супрематију и над нормама међународноправног порекла. Функционери и запослени у Министарству за људска и мањинска права више су везани у свом раду за Устав него запослени и функционери у било ком другом министарству, зато што су одредбе Устава о људским правима једини уставни прописи које управни и судски органи непосредно примењују.

Да ли су родна равноправност и истополна заједница, које помоћник министра Милићевић брани од потписника Петиције, уставне категорије? Нису, пошто Устав познаје једино равноправност полова и брак као заједницу мушкарца и жене.

Дакле, имамо помоћника министра који се понаша као уставотворац, додајући у уставни текст оно чега у њему нема. Када орган извршне власти врши уставотворну функцију „креативно“ тумачећи Устав, он тада нарушава начело поделе власти које је кључни елемент владавине права.

Помоћник министра Милићевић би морао да се стара о поштовању члана 62. Устава који дефинише брак, пошто ова одредба припада делу Устава који садржи прописе о људским и мањинским правима, и њу је сваки орган управе или суд дужан непосредно да примењује, а посебно Министарство за људска и мањинска права.

Стога би Милићевић, као помоћник министра за људска и мањинска права а независно од својих приватних убеђења и опредељења, морао да подржи све оне који се залажу за поштовање Устава Републике Србије.

А управо то траже потписници Петиције против три нацрта закона тиме што захтевају да се повуче нацрт закона о истополним заједницама, пошто је супротан члану 62. Устава који дефинише брак као заједницу мушкарца и жене. Захтевајући поштовање уставне одредбе која гарантује право на брак, потписници Петиције бране једно основно људско право – право на брак – од Министарства задуженог за заштиту људских права, чији су функционери изашли ван оквира важећег Устава.

То је у демократској држави довољан разлог за њихову смену, пошто у демократским државама, по речима Томаса Џеферсона, поверење у носиоце власти може ићи само до границе устава.