НАД СРБИЈОМ ЦРНА КИША ЛИЈЕ

СУД ПРЕД КОЈИМ СТОЈИМО

У Кафкином „Процесу“ постоје две врсте суда – један је онај са којим се К. непосредо суочава, а други је онај највиши, за кога кажу да је недостижан. Овај са којим се главни јунак суочава не личи на прави суд: Јозефа хапсе, а он може да иде на посао; просторије суда су у некој трошној згради за изнајмљивање, до које се долази кроз собу столара; судија и порота се поигравају са Јозефом, који, на почетку, верује да га бар део поротника разуме. Роман је низ Јозефових покушаја да се пресуда одложи, да се са судом нагоди, да се нађе трули компромис који ће омогућити живот по старом. Онај прави, виши суд је непоткупљив, и пред њим нема могућности сакривања сопствене недостојности која би била откупљена неком врстом подмићивања.                  

Тумач „Процеса“, Валтер Кили, који каже да је цео роман написан логиком сна ( оно што је немогуће бива прихваћено као могуће, и апсурд се легитимизује као нешто уобичајено ), указује на то да нижи суд, с којим се Јозеф суочава, представља нашу савест, с којом стално правимо „дилове“, и која нам „прашта“ кад је „подмитимо“ уверљивошћу своје егоистичне мотивације. Виши суд је, пак, онај Божији, с којим се не можемо играти, и пред којим, са оне стране смрти, пошто су му већ зарили нож у срце, Јозеф К. признаје да умире као пас, и да ће га „стид надживети“.

Јозеф К. није био крив пред земаљским законима, али је, сасвим егоцентричан, отуђен од ближњих, заточен у самодовољност, крив највишем, неподмитљивом Суду. Зато је на крају и схватио да је живео „као пас“.

СМРТ ОД СЕБИЧНОСТИ

Егоизам је највећа болест нашег друштва. Лекар и књижевник, Горан Милашиновић, говори да је ово доба тријумфа егоизма: „У данашње време сведоци смо свих видова егоизма, од прекомерног згртања до беспоштедне борбе за улазак у оно што се назива интелектуалном елитом друштва. Истовремено нема никаквог или барем довољног упозоравања како сваки егоизам води даљем отуђивању и усамљивању појединачног човека које увек на крају производи дубоко незадовољство и неизбежно осећање празнине, изгубљености и несреће. Тинејџери данас седе у кафићима, свако са својим вокменом или испред каквог рачунарског екрана, и не занима их нико од вршњака поред њих. Млади људи са добрим запослењима неће да склапају бракове и не желе породицу нити подизање деце: младиће не занимају девојке, девојке не занимају младићи. Једни и други желе живот само по мери својих потреба. Добро ситуирани подижу ограде око својих поседа на којима каче табле са смртоносно упозоравајућим натписом no trasspassing и сматрају комшије највећим непријатељима. Људи проживе живот у савременим спратницама, а да се међусобно никада не упознају и са већином никада не поздрављају. Још горе, последње тенденције образовног система у свету говоре о разбијању разреда у основним и средњим школама који су одувек били прва социјализација и навикавање на живот у заједници – децу у будућности чека индивидуално учење или учење у малим „интересним“ групама.“

Нико се не брине за ближње, него само за себе. Никоме није стало до заједнице, него само до сопственог, сићушног „јаства“. То је пут на коме се сви претворамо у Јозефа К, и опасност да, тек пред крај живота ( а можда ни тада ), схватимо да смо живели узалудно, недостојно човештва.

Зато не смемо ћутати кад силе зла ратују против смисла у нама и око нас. Савест нас зове да не ћутимо.

БОРБА ЗА СРБИЈУ КАО ИЗРАЗ САВЕСТИ

Покојни песник Манојле Гавриловић је написао: „Над Србијом црна киша лије, а ти мене питаш како ми је“.

И данас је тако: лије црна киша антихристовског безакоња над Србијом, и сваком ко има савест је тешко. Не треба га ни питати како му је. Зар да будемо спокојни док се око нас руши оно мало лепоте и истине што је остало у нашем животу? Зар да признамо да нема мушкараца и жена, него само наказни „џендери“? Зар наша деца уче да нема маме и тате, него „родитељ број један“ и „родитељ број два“?

Зато сваки савестан човек мора да дигне свој глас када се у Србију уводе закони који су безакоње. Када се лаж „џендеризма“ представља као наука и истина.

Ко сада ћути, када ће проговорити?

Угледни наш научник и бивши народни посланик, Миладин Шеварлић, није могао да ћути, па је рекао: „Питам се да ли ће тај закон регулисати и питање „цимерства” у ђачким и студентским домовима, војним касарнама, извиђачким шаторима, … где су, по правилу, у собама и спаваоницама истополне особе (момци односно девојке) – изузимајући собе у студентским домовима за брачне заједнице мужа-студента и супруге-студенткиње? Или ће тај накарадни закон омогућити да двојица студената који се декларишу као педери или две студенткиње које се декларишу као лезбејке имају предност за доделу двокреветних соба и да могу захтевати, због „дискриминације”, да се избаце два кревета за по једну особу и набаве нови као брачне постеље за двоје истополних станара?“

Наравно, Шеварлићева питања су реторска. Она су ту да узнемире нашу моралну поспаност, да нас покрену на делање, да не останемо у немару за будућност деце, једине наде нашег намученог народа.Морамо се борити против „џендеризма“ јер је то питање савести. Да не бисмо скапали као Јозеф К, који је веровао да је трули компромис могућ.

Крајње је време да се сви пробудимо и кренемо ка обзорју обнове морала и породичног живота. У супротном, неће бити зоре после тамне ноћи коју Србија проводи под окупацијом глобалистичких тирана.