Као фан британске телевизије, такође сам љубитељ и одређених „британ-изама“ који су страни обичном америчком уху. На пример, постоји одређена колоквијалност, која је првобитно била повезана са севером Енглеске, али се сада користи и шире, мада не без пренемагања. Она укључује неграматичку употребу глаголског прилога садашњег одређених глагола. Најчешћи случај је глагол „седети“. Тако можемо чути Британца како се присећа детињства и говори нешто попут: „Сећам се како смо викендом ујутро силазили доле и затицали маму како седећи чита Недељни телеграф“. Граматички би требало рећи да је мама „седела и читала“; или да смо је затекли како „седи и чита“. Претпостављам да ако бисте желели да говорите са становишта далеке прошлости и да јасно ставите до знања да радња не само да се догодила, већ је и престала у прошлости, могло би се рећи да мајка „сеђаше“ тамо или да „беше седела“. Поента је, међутим, у томе да је неграматички рећи да је мајка „седећи“ читала. Но, мени је то свакако веома симпатично. (Ако ми дозволите и штреберски поглед на то питање: оваква употреба по свему судећи функционише тако што на необичан начин меша субјекат и објекат, или активни и пасивни вид. То некако превари ум да замисли пунији контекст глагола: мама „је посела себе“ тамо – или, што је још чудније, „њу је тамо засео“ неки други посредник или нека сила – претпостављам сила судбине, навике или богова домаћинства. У сваком случају, ово подсећа на ирцизам мушког и женског рода повратне заменице „себе, се“ (himself, herself) у субјектним или номиналним предикатним позицијама: „Сам(а) тренутно није код куће.“ Била би то сјајна лингвистичка студија која би утврдила постоји ли икаква повезаност између ових врста употребе речи, или с каквом културном или друштвено-економском тековином се оне могу повезати.)
Опростите ми на дигресији. Оно о чему сам намеравао да пишем јесте чињеница да, иако уживам у многим од ових необичних британизама, постоји један који ми веома смета: употреба која на срећу никада није постала омиљена овде у Сједињеним Државама (мада је неко време била у моди међу одређеним људима), али је врло честа у Енглеској. То је употреба речи „партнер“ уместо „супружник“ или „муж/жена“.
Нисам потпуно сигуран у порекло ове глупости у Енглеској. Сећам се да је овде у САД-у, за то кратко време када је била у употреби, та реч деловала повезана с политичком коректношћу. Премда у то време још није била позната реч „нехетеронормативна“ (проклета да је), са садашњег становишта могли бисмо поштено рећи да је по данашњим мерилима употреба речи „партнер“ уместо „супружника“ некако ушла у моду како би се избегла „хетеронормативност“. Као што сам рекао, нисам сигуран да ли је порекло употребе у британском енглеском било из сличних разлога … али мислим да је сасвим вероватно.
Ова реч „партнер“ појавила се неколико пута у неким програмима које сам недавно гледао и сваки пут ми је ишла на живце као погрешна нота у познатој песми, те сам коначно одлучио да покушам да анализирам (јесте ли видели шта сам урадио?) зашто ме то толико мучи. То размишљање показало се плодоноснијим него што сам очекивао. Заиста, мислим да није превише смело рећи да би се, у извесном смислу, око овог једног појма могла написати читава историја мењања обичаја и вредности везаних за брак током протекле три или више деценија. Објаснићу на шта мислим.
Као прво, чини се да је термин „партнер“ употребљен на овај начин сада чудан или чак анахрон. Додуше, формулација „супружник један и супружник два“ или „партнер један и партнер два“ и даље се понекад тражи у одређеним службеним обрасцима као политички коректна или „осетљива“ алтернатива старој синтагми „муж и жена“. Међутим, чини се да смо и то већ превазишли. У данашње време, многи хомосексуални парови изгледају савршено задовољни што себе називају „мужем и мужем“, „женом и женом“ па чак и „мужем и женом“ на неки нови родно искривљени начин. Заиста, можда би им реч „партнер“ била и помало увредљива баш зато што покушава да не буде увредљива, будући да представља остатак и подсетник на време када јавност није била спремна да чује лезбејку како говори о својој „жени“ или хомосексуалца о свом „мужу“. Дискутабилно је да ли је већи део јавности спреман да то чује и сада, без обзира шта ЛГБТ активисти мисле, али нема сумње да је покрет сасвим напустио такву стидљивост: таква врста сензибилитета делује као нешто из 90-их година прошлог века. Чак и ја, када чујем да мушкарац или жена говоре о свом „партнеру“, зачуђен сам исто као кад чујем некога да претерано наглашава речи као што су „емпанада“ или „бурито“ приликом наручивања љуте папричице чипотле. Делује и више него драгоцено. У овој чињеници о наглој привидној застарелости такве употребе речи назиремо колико је победа ЛГБТ покрета комплетна и потпуна кад је реч о освајању идеја, језика и вредности, и колико је темељна нормализација истополних ’бракова ’. Овертонов прозор се није толико померио већ је пре поломљен, а зид у ком се налазио потпуно је разнет у корист много модернијег „отвореног концепта“. Толико смо постали концептуално отворени у врло кратком временском периоду, да смо далеко од тога да нам смета кад чујемо да жена каже да има жену, а сада се од нас очекује да сасвим смирено реагујемо када чујемо да жена себе назива нечијим мужем!
Друго, ова промена у језику показује стварну природу промене од брака као заједнице мушкарца и жене до заједнице било које две особе без обзира на пол. По ко зна који пут, приликом налета који је довео до пресуде у случају Обергефел којом је проширена дефиниција брака да укључи и истополне парове, речено нам је да то није промена у дефиницији институције. Међутим, био је то немогућ блеф, јер су карте већ биле окренуте на столу у употреби појма „партнер“. Ако у речнику потражите дефиницију појма партнер, наћи ћете да она укључује и особе у романтичним везама. Али ово је релативно нова употреба и то се може видети када упоредимо значење те речи с дефиницијом појма партнерство. Овде се примарна значења односе на пословне и уговорне односе, нпр. „Правни однос који постоји између две или више особа уговорно повезаних као заједнички налогодавци у послу“. Каква романтика! Заиста, велика иронија је у томе што се генерално прекорно гледа када особе у партнерском односу, дефинисаном на класични начин, почну да спавају једна с другом – али одједном, особе које деле кревет и дом, па чак имају и децу, почеле су да се међусобно називају „партнерима“. Брак, међутим, није партнерство. То чак није, осим у секундарном смислу, ни уговор. То је завет. Уговорни елемент улази у причу само у контексту ширег друштва и његовог интереса да законски пропише, промовише и брани статус брака. Тек недавно су венчане особе почеле себе да схватају као пуке уговорне стране, попут некога ко је узео аутомобил на лизинг.
У књизи из 2012. године под називом „Шта је брак? Мушкарац и жена: одбрана“, научници Шериф Гиргис, Рајан Т. Андерсон и Роберт П. Џорџ брак дефинишу на овај начин: „Брак је у својој основи свеобухватна заједница: заједница воље (уз пристанак) и тела ( сексуална заједница); суштински уређена тако да омогући размножавање, а тиме и саучествовање у породичном животу; и позивајући на трајну и искључиву посвећеност …“ Да ли реч „партнер“ делује као одговарајући појам у овом опису? Или бисмо могли претпоставити да је прелазак ка појму „партнер“ повезан управо са одбацивањем једног или више аспеката ове дефиниције? Партнерства се могу раскинути исто тако лако као што се могу склопити, могу бити пролазна и – на шта су указале све судије Врховног суда које се нису сложиле с пресудом у случају Обергефел – не морају бити димерична или двострана. Не постоји ништа својствено „партнерству“ што захтева моногамију, искључивост других партнера и доживотну посвећеност. Прелазак са идеје „супружника“ на „партнера“ чини се неопходним разлогом, ако не и довољним, што сада слушамо како се брак шири и даље како би се тим појмом обухватиле групације и с више од две особе – „тројке“ (throuples), па чак и групни бракови.
Коначно, последњи закључак који бисмо могли понети из овог разматрања о употреби појма „партнер“ уместо традиционалнијих израза јесте и најочигледнији – па, према томе, мора заузети став с нагласком на крају. Закључак је следећи: идеје имају последице, а речи имају значење. Не само да речи имају значења, већ промене речи могу довести до промене значења и вредности: и човек се пита није ли ово све време био циљ, скривен иза игре речима којима се описују венчани парови. Када је појам „партнер“ у овом значењу први пут почео да се појављује у популарној култури, можда смо помислили да није много важан, те да није нешто због чега бисмо се превише узнемиравали, већ само још један језички каприц попут злоупотребе прилога садашњег од глагола „седети”. Али док смо ми тако седели и гледали, та суптилна ревизија језика постала је део механизма којим се наша култура мењала око нас. Ово је прича упозорења и лекција коју би било добро да научимо, јер се свакодневно око нас појављује све више неологизама: изрази попут „именовање мртвим именом“ (deadnaming), „цис“ и бесмислене заменице „зи, зир, и зирселф“ (zie, zir, zirself). Ове ретке и маргиналне употребе могу постати норма мишљења у будућности, ако не будемо пажљиви.
Завршавам запажањем мог омиљеног писца Г. К. Честертона, које мислим да не само обухвата моћ језика да промени мишљење, већ и дрскост с којом ће прогресивни покрети манипулисати језиком. Написао је: „Савремени човек, који себе сматра другим Адамом, обавезао се да ће свим створењима дати нова имена; а када откријемо да је поблесавио у вези с давањем имена, прође нам кроз главу мисао да је можда и блесав према тим створењима. И никада пре, претпостављам, у светској интелектуалној историји речи нису коришћене с толиком идиотском равнодушношћу према њиховом стварном значењу. Реч нема оданост; може се издати за било коју службу или изврнути за било коју издају“. Он је барем знао шта речи могу да ураде.