Last updated on December 21st, 2021 at 09:28 am
МОРАЛ КОЈИ СЕ ПРОПАГИРА
Многи бранитељи потероманије тврде да је Хари, у суштини, изузетно морална личност, која може да служи као узор понашања деци. Међутим, ствари су далеко од моралне једнозначности.
Пре свега, Хари редовно лаже. У „Заточенику из Азкабана” лаже возача аутобуса, затим Лупина, онда Снејпа. У „Пехару” лаже Хагрида, кућног вилењака, Хермиону, Снејпа, Трилејнијеву, Корнелијуса Фаџа – и све без последица. У Хогвортсу је лагање уобичајено. Албус Дамблдор, у „Пехару”, ђацима вели да је „истина УГЛАВНОМ пожељнија од лажи” (али не увек). И Харијев отац Џејмс је кршио правила школе и лагао. Професорка Мек Гонагаи за Џејмса Потера и Сиријуса Блека вели: „Обојица веома паметни – изузетно паметни, у ствари – али мислим да никад нисмо имали такав пар изазивача невоља”.
Сви симпатични ликови крше морална правила. Фред и Џорџ Весли краду чаробну мапу коју ће Хари користити ради својих авантура у „Заточенику”. У „Пехару” отац их моли да се не кладе на купу у квидичу, да би на крају попустио и само их упозорио да ништа не причају мајци. Сам господин Весли, одушевљен нормалцима, стално крши правила према њима. Сличан је и Хагрид – иако не сме да баца чини, он то ради; гаји забрањене змајеве, моли Харија и друштво да га не одају, напија се…
Уједно, особе које строго поштују правила су негативци попут Дарслијевих, Снејпа и Аргуса Филча.
Па зашто онда многи веле да је у питању прича о борби добра и зла?
Ричард Абанас вели: „То је нека врста књижевне илузије остварене на основу радикалног редефинисања добра и зла који је предузела Роулингова. Она је вешто прикрила МАЊА зла дела њених „добрих” ликова иза СТРАВИЧНИХ злих дела њених „злих” јунака. Другим речима, Роулингова је начинила Волдеморта и његове следбенике тако одбојнима да су неморална дела Харија и других „добрих” ликова (лагање, преваре, бацање чини у самоодбрани и тд.) добила привид добронамерности, забаве и врлине. То је резултирало прихватањем „благо лоших” ликова као добрих.“
ХРАБРОСТ И ОДАНОСТ
Храбри су и одани не само добри, него и негативни ликови. Лорд Волдеморт награђује верност Питера Петигруа, а многи зли чаробњаци су спречени да се Валдеморту придруже. Абанес тврди: „Наравно, Волдемортови методи деловања могу се веома разликовати од Харијевих, али и један и други имају сличну мотивацију: лични интерес. Волдеморт жели оно што жели, као и Хари. Једина разлика између њих лежи у правилима која бирају да крше, лажи које бирају да кажу и циљевима које желе да постигну. /…/
Рат у „Харију Потеру” није између добра и зла, него између ЈЕЗИВОГ зла (Волдеморт и дружина) и МАЊЕГ зла, које личи на добро (Хари и дружина) јер је оно мање нападно од великог зла”.
Шта деца могу да науче од морала „добрих” магова?
1. Послушност је небитна.
2. Казну је могуће избећи лагањем и „везама” са онима који имају власт.
3. Правила се крше зарад постизања својих циљева.
4. Обмана је допуштена у извесним околностима.
То јест: правила су ту да се крше; етика је „ситуациона”; циљеви оправдавају средства.
А ШТА ЋЕМО С ТОЛКИНОМ?
Неки пореде Харија Потера са јунацима Толкинове трилогије о „Господару прстенова”. То, међутим, није истина. Морал Толкиновог дела заснован је на хришћанству. Добро побеђује зло добрим. Фродо Багинс не користи прстен Сауронов, иако би могао, јер зна да се тај прстен никако не може искористити на добро.
Насупрот овоме, Хари и Волдеморт имају исти извор моћи, само је користе на различите начине. Уосталом, обојица припадају истом реду чаробњака, чаробни штапићи су им истог порекла, и један идруги говоре змајским језиком. Толкинове врлине су хришћанске: смиреност, храброст, љубав, самопожртвовање. Он пориче могућност да се сила зла може користити на добро. Код њега магија није безазлена, и не припада свету људи (Гандалф и Саруман нису људи, него посебна раса Чаробњака, као Вилењаци што су посебна раса.). Чини из романа о Харију могу се лако опонашати у стварном свету, док је то немогуће кад је у питању магија описана у „Господару прстенова”.
Док је Волдеморт зао зато што жели моћ по сваку цену и убија због ње, Хари је добар зато што му се супротставља. Међутим, Фрода и други Толкинови јунаци су добри на много дубљем плану – јер су савладали искушење прстеном, и јер су били верни идеалу победе над разулареним, привидно свемоћним Злом. Брајен Карни је с тим у вези био сасвим у праву кад је рекао да је „Хари Потер” борбу зла и добра свео на борбу одвратног и симпатичног, док је Толкин урадио много више, показујући с каквим се моралним изазовима срећу људи и народи.
Бивши астролог, Марша Монтенегро, вели: „Не постоји морално средиште у Харију Потеру. Добро и зло су представљени као глава и писмо истог новчића. То је окултни поглед на свет”. То значи да је Роулингова приказала свет правог окултизма и понудама њуејџерски морал релативизма.
„Заблуда не престаје да буде заблуда зато што постаје помодна”, вели, с пуним правом, Гилберт К. Честертон.
Имајмо то на уму пре но што нас „Хари Потер” одушеви.
ГОВОРИ БИВШИ МАГ ВИЉЕМ ШОНБЕЛЕН
Као бивши маг, замолићу вас да вам објасним шта је шармантни мали Хари Потер морао да уради да би дошао до места у књизи где се сад налази. Хоћу да вас укратко проведем кроз један прави магијски ритуал. Да би могао да лети, маг мора да изведе читав низ обреда. Мора да одреди каква је „елементарна сила” укључена у све то…
Први обред (да изузмемо припреме) захтева доста времена. Маг призива духа у „троугао за манифестовање”. То је троугао који се исцртава на поду и чије су стране отприлике метар дугачке. То се зове еволуција. Мора да се пали много миришљавих супстанци, зато што се верује да је дим материјална основа за јављање духа. Циљ је да се демон видљиво јави у троуглу, али у обличију које мага неће превише узнемирити.
Кад се демон пројави, очекује се да маг има некакав талисман који ће демона потчинити његовој вољи. Демон не жели да слуша, па је дуг период потребан да би се демону претило магијским мачем и да би му се слале страховите клетве у случају да се не повинује. Демон такође покушава да умакне или да наведе мага да напусти свој заштитни круг, демон има власт да му поломи кости или да га баци у пакао (неку врсту мрачног понора). Још се може десити да маг оштети заштитни круг (обрише креду или сумпор на неком делу кружнице, итд). И тада демон може да му уради шта хоће.
То може да траје сатима, али на крају ће демон удовољити чаробњаковим захтевима. То може да значи да ће му дати моћ да лети, или талисман који служи за летење. Тада се допушта демону да оде на своје место, под условом да обећа да неће наудити магу кад напусти крут. Очекује се од демона да ОДРЖИ РЕЧ (!?)”
Аутор даље описује своје пријатеље који су изгинули у ритуалима, а затим наставља:
„Овај ужас стоји у позадини приче о Харију. Права магија му не би дала ни мало времена за забаву, с обзиром на горе описане обреде”.
ПОТЕРЕТИКА
Најважнији аргумент с којим се суочавају савремени критичари потероманије гласи, отприлике, овако: „Све је то, у неку руку, тачно. Али, Хари Потер се бори против зла”. То јест, Хари Потер је ваплоћење етичности, а све остало је додатак, који нема суштинске везе са његовом племенитошћу.
Прича почиње кад Хари стиже у дом свог тече Вернона и тетке Петуније, који су га усвојили пошто је његове родитеље Џејмса и Лили побио зли чаробњак Лорд Валдеморт. Брат од тетке, Дадли, од малена кињи малог Харија, а Петунија и Вернон га понижавају и терају да живи у материјалној и емоционалној беди. Они се плаше да Хари не сазна да је чаробњачког порекла, што ће се ипак десити кад дође његов 11. рођендан. Са школе за вештице и вешце, Хогворт, на чијем челу се налази чувени вештац Албус Дамблдор, стижу му писма и позиви да се придружи и изучи све потребне магијске вештине.
У првој књизи, „Хари Потер и Камен мудрости”, сазнајемо да убица његових родитеља, Валдеморт, има за циљ да поврати моћи коју је изгубио кад је, неуспешно, покушао да убије и Харија, скупа с Џејмсом и Лили. Желе да се Харију освети за ранији пораз, као и да поново скупи банду својих следбеника, злих чаробњака и црних вештица, да би завладао светом.
Остали романи, „Хари Потер и Дворана тајни”, „Хари Потер и заточеник Азкабана”, „Хари Потер и Ватрени пехар”, „Хари Потер и Ред феникса” баве се Харијевим савладавањем препрека које му поставља Валдеморт и усавршавањем у магији и вештичарству у школи Хогварт.
ЏОАН РОУЛИНГ И ОКУЛТИЗАМ
Иако Џоан Кетлин Роулинг тврди да су њени романи бојкотовани, и да немају никакве везе са правим окултизмом, истина је ипак другачија. Јан Потер (од њега је узела презиме за свог јунака) и његова сестра Вики, који су се дружили са Роулинговом, у детињству, сећају се да је она још као мала била фасцинирана окултизмом: стално се облачила као вештица, правила магијске напитке, итд.
Мада Роулингова тврди да се никад није бавила вештичарством као праксом, она ипак вели да зна много о истом. И заиста – зна! Почев од значајнијих ликова из историје окултизма. Рецимо, оснивач теозофског покрета, из кога је никао Њу Ејџ, Јелена Петровна Блавацка, у „Заточенику Азкабана” јавља се као мадам Ваблацки, аутор приручника за прорицање будућности. Незаборавни Николас Фламел из „Камена Мудрости” је заиста постојао, и заиста се бавио алхемијом, и веровало се да је нашао „камен мудрости”.
Роулингова је често изјављивала да сви људи имају „магију у себи”. Ту се не мисли на некакав унутрашњи шарм, него на основно учење окултног, паганског погледа на свет – сви смо по природи божанствени, и само треба да откријемо свој потенцијал. Позната америчка вештица Доријен Валијенте каже: „Моћи вештичарства, магије, шаманизма, или како год ко то зове, латентно су присутне у свима нама”. Говорећи о томе како је презадовољна опремом својих књига у издању „Scholastic books”, Роулингова је изјавила: „Насловне стране Сколастика су баш онакве о каквим сам маштала.
Личе на књиге чини због својих боја и начина на који су илустроване”. „Књига чини” је гримоар, неопходан сваком ко познаје враџбине и вештичарство; то је лични дневник упражњавања окултних вештина.
Иако се жали како је вешци и вештице стално проглашавају „својом”, а она то није, Роулингова магију познаје много више од обичног пролазника на улици, или било ког дечјег књижевника који у овом часу пише на енглеском. Као у страху да ће је неко „провалити”, она непрестано тврди да су они који је оптужују за тако нешто – душевно болесни… Но… Но, на другим местима (рецимо, у интервјуу датом Барнсу и Ноублу 1999. године), списатељка признаје: „Да, изучавала сам вештичарство и магију, али те ствари користим само уколико одговарају мом заплету.”
Гледано буквалистички, Роулингова не пише о вештичарству као неопаганској ВИКИ – религији, која је у САД званично призната (WICCA). Али, о окултизму пише и то с великим знањем и уживањем. Познати неопагани Лиза Браун и Мајкл Сихмелер кажу да филмови засновани на њеним романима одлично одражавају пагански поглед на свет.
Вештица Старлинг цитира Волдемортовог слугу Квирела, који у „Камену мудрости” каже: „Нема добра и зла, постоји само моћ, и они који су преслаби да је уче”. Слажући се с тим, вештица вели: „Ово ће можда неког увредити, али ту је једна од највећих истина вештичарства – нема црне или беле магије, постоји само магија, и само је наш начин на који је користимо оно што одређује циљ, мада ми употребу црне магије не сматрамо снагом него слабошћу”.
Стерлинг каже да је серија о Харију Потеру, и књишка и филмска, „сјајна метафора за начин на који ми вештице (вешци, пагани), магови доживљавамо своју духовност (делање) изучавање, и наше виђење света”. Није случајно да се на познатим вештичарским сајтовима попут „Wicca Women” и „Inner Sanctim of Wicca & Witchcraft” налази мноштво материјала о Роулинговој и њеном јунаку.
Један од окултиста са мреже зато јој поје химну: „Да, Џ. К. Роулингова је урадила свој домаћи задатак. Њене скривине референце тако су бројне, њено знање тако дубоко, да сам уверен да је веома истраживала област праве магије. Многи њени ликови носе име по правим окултистима, многе њене маштовите чини заиста постоје, и магијска бића заиста потичу из древних митологија…” Тако каже стручњак!
КЊИГЕ И СТВАРНОСТ
Да видимо како то изгледа. У књигама Роулингове појављује се Клиодона, друидска богиња, коју обожавају многи неопагани, данас. Адалберт Варлинг је Адалберт Магдебуршки, осуђен због враџбина у осмом веку, а ту је и Корнелијус Агрипа, без кога не би било модерног окултизма.
У Хогвортсу су уџбеници: „Стандардна књига чини”, „Историја магије”, „Хиљаду магијских биљака”, итд. „Књига чини” постоји у правом свету окултиста (аутор Артур Едвард Вајт), „Историју магије” је писао Елифас Леви, а Скот Канингем је 1985. год. објавио „Енциклопедију магијског биља”.
И прави окултистички редови, попут Ordo Anno Mundi (OAM) y својим курсевима нуде исти „школски програм” који постоји у Хогвортсу. Рецимо, ОАМ нуди, на првом нивоу упознавања с магијом, бацање чини. И у „Камену мудрости”, на првом курсу, неопходни уџбеник је „Стандардна књига чини”.
Окултна секта ОАМ на четвртом степену нуди преображавање у животиње и вукодлака. Сиријус Блек се, у „Заточенику из Азкабана”, претвара у вукодлака, а његови другови у пријатеље анимаге. На петом нивоу ОАМ поучава курсисте историји магије – тај предмет се учи и у Харијевој школи, и тако даље.
Тако сам писао пре скоро две деценије.
И данас се потписујем.
(НАСТАВИЋЕ СЕ)
Коментари на чланак