Мајко,
Чуј ме:
Чуваћу те како доликује
У утроби сам твојој
Научила да јецам
И да запевам јер ћемо се растати
Но, нека то не буде у нерођени дан мој,
Поживи ми рођена
Изабери да и ја се родим,
Не буди ми џелат ни гроб…
Роди ме,
Пушку ћу да носим и храбра сам
Више но скривани у сеник иједан наследник,
Ја сам ка свету челом
И целим својим нагим окренута телом
У утроби твојој једино нејака.
Ни за живот не умем да молим,
Мој живот, мој је молебан,
Јер жива јесам
И живети знам…
Види ме
Моје су мишице и јајници, и груди
Твоје женствености и љупкости плод,
Како ће се рађати без мајки, људи
И ко ће дојити будући род?
Како да матер, одбаци кћер…
Кажи,
Зар може мати да буде звер?!
Помилуј ме…
Моје су ти сузе света вода
Моје усне целебни јелеј
Одежда ми од небеског свода
Отац ме посла, Свевишњи јереј,
Да утешим, орадостим тебе
Изабери ме, само због себе…
Сачувај ме
Макар и непотребну и мање вредну,
И видећеш
Како се претворам у најлепша чуда,
Као паче у лабуда
Из пепељуге у принцезу једну
Најпосебнију, изванредну…
Загрли ме
Моје су руке хитре и меке
Из бездана ће црног да те ваде,
Греју као сунце, приносе леке
И нема шта не знају да ураде…
Изнеси их на светлост дана
И ја ћу тим женским рукама
Да те носим и кроз таму, сама.
Роди ме…
Баш зато што сам кћи
И обрадуј се, намах,
Изабери да и ја радосна будем
Храбра као ти,
Мама.
Дајана Петровић
Коментари на чланак