ЈУДА У СКУПШТИНИ СРБИЈЕ, ОПЕТ

ШТА СУ УСВОЈИЛИ?

У Скупштини Србије су усвојена два накарадна и противприродна закона – џендерски, о „родној равноправности“ и цензорски, против „дискриминације“. Ево шта значи „џедерски“ у области језика нашег насушног:“Струка, тј. Одбор за стандардизацију српског језика навео је раније да тај закон директно залази у проблематику српскога стандардног језика, јер прописује, чак под претњом казни, и употребу родно сензитивног језикЗакон о родној равноправности подразумева директивну језичку политику, тј. наметање језичких облика несвојствених творбеносемантичкој структури српскога језика (као нпр.: водичица/водичкиња, ватрогаскиња/ватрогасиља, психолошкиња, вирусолошкиња, филолошкиња, боркиња…, а шта тек рећи за бекицу – „жену бека“, центархалфкињу или центархалфицу?!) или пак лексичкосемантичкој структури српскога језика (нпр.: да ли је академкиња „жена академац“ или „жена академик“, да ли је тренерка „жена тренер“ или „спортска одећа“, да ли је генералка „жена генерал“, „генерална проба“, „генерална поправка“ или „генерално чишћење“, односно: како гласи облик за „жену носача/носиоца“: носилица/носиља/носиљка; а за „жену дописника“ – дописница, или за „жену говорника“ – говорница… – навео је Одбор за стандардизацију српског језика.“

За то су гласали ничији ( осим Ву Ћи Ћијеви ) посланици.

Расправљали су о томе на дан Преноса моштију Светога Саве ( 19. мај ), и да дан Светог Јова Многострадлног ( рођендан Цара мученика Николаја, заштитника Срба који је, кад су га предали издданици из руске војске и аристократије, рекао:“Свуда су подлост, кукавичлук и издаја“ ), а усвојили 20. маја, на дан јављања Часнога Крста у Јерусалиму. Нема места за случајност у царству Свемогућег Бога, рекао би Свети Јован Кронштатски. Тобожњи Срби, славари крсне славе, наводни следбеници Светог Саве, пљунули су у лице Христу и Светом Сави, наругали се жртви Цара Николаја, који је, са својом Светом Породицом, заштитник брака и породичних вредности, устали против Крста Часног.

Откуда то?

КО ЈЕ БИО ЈУДА?

Великог петка не би било без Јуде Издајника, јединог „урбаног момка“ међу простим апостолима,углавном рибарима – сељацима. А Јуде не би било да код њега није била касица у коју је народ метао добровољни прилог за сиротињу што је стално пратила Христа и апостоле. У почетку, Јуди благајнику се чинило да би он добијени новац раздавао боље него Учитељ. Почео је, на своју руку, да дели новац из касе – потребитима. А онда му се усладило, и кренуо је, мало по мало, да узима и за себе. Било је довољно и за сиротињу и за Јуду. Но, Јудино срце се све више везивало за новац…И он је решио да изда Христа…

 Имао је у глави просту ствар: до тада су непријатељи Сина Човечијег већ неколико пута покушавали да Га ухапсе, али им је Он увек на чудесан начин измицао. Још није био дошао Његов час. Јуда је, као калкулант, размишљао: узећу паре од Синедриона, Христос ће се извући, и – пуна шака браде, како су некад говорили наши среброљупци.

 До последњег часа Христос је покушавао да уразуми Јуду; није га, иако Свезнајући, разобличио пред апостолима, него је и њему опрао ноге. На Тајној вечери покушао је да га приведе свести указујући на то да ће га један од апостола издати. Јуда је, без стида, скупа са осталима рекао: „Да нисам ја, Учитељу?“ Није се постидео кад му је Господ рекао: „Ти каза“.Када је Христос рекао да ће га издати онај који с њим стави руку у зделу (што је био знак велике дрскости и несмирења пред Богочовеком), Јуда је умочио залогај у зделу истовремено с Христом. И онда му је Господ рекао: „Шта чиниш, чини брже“.

Наравно, Јуда је издао пољупцем. То су истинске издаје, до дана данашњег – пољупцем.Издаја се увек маскира као љубав и брига за оног кога издајеш. Познаје се по звецкању сребра у џепу онога ко пољубац даје. Христос је покушао да Јуду наведе на покајање, чак и у Гетсиманији. Питао га је: „Пријатељу, зар си за то дошао?“ Рекао му је: „Јудо, зар пољупцем издајеш Сина Човечијег?“ Да се покајао, Господ би му опростио, као што је опростио апостолу Петру који Га се, те ноћи, три пута одрекао.Није вредело. Јуда се није покајао, али кад је увидео шта је урадио, пао је у очај, бацио паре добијене за издају и – обесио се… Претходно је онима који су му платили рекао да је сагрешио издавши Невину Крв, али су му одбрусили: „Шта нас брига?Ти ћеш видети!“ (Тако је то са издајом – дају ти паре и чашћавају те, али их баш брига кад останеш насамо са својом савешћу)…

 ПОЧЕЛО ЈЕ ОДАВНО

Није ово од скора. Џендерско – цензорско законодавство јудинства својственог лажним српским елитама поодавно, а нарочито од када је Броз ујахао у Београд на белом коњу „историјске нужности“ (читај: британске подлости и совјетских тенкова). Броз није имао оданијих слугу од Срба. Они су хитали да погоде његове србождерске замисли и пре но што их самозвани маршал искаже. Довољан је један пример, који наводи Бранко Надовеза у свом чланку „Тито и Срби“(„Национални интерес“ бр.2/2011): „Данашња општина Лепосавић формирана је крајем 1959. и почетком 1960 спајањем три општине:Лепосавић, Ибарска Слатина и Лешак (општина Рашка, срез Краљево). Овом коректуром границе АП Косово и Метохија дубоко је зашла низ Ибар,односно проширена на север, низ Ибарску долину. На овај начин сва насељена места око средњег тока реке Ибар приључена су територији АП Косово и Метохија. Данас овај клин који се дубоко завукао низ Ибар, политичари и новинари често називају Северно Косово, што је у географском смислу нетачно. Тако је добар део ибарско – копаоничког краја припао покрајини Косово са касније тешким последицама по Србију и српски народ“. А ко је Шиптарима поклонио ову област за проширење Космета под њиховом (наводно „братски – јединственом“) влашћу? Титови Срби, комунисти (Антоније Ђурић, писац књига „Солунци говоре“ и „Црвена куга“, вели да је то урадио Петар Стамболић). Где су стали титосрби, настављају Ву Ћи Ћи Срби заинтересовани за ЕУ, као што су некад петарстамболићевски били поклоници „братства – јединства“ (као ока свог).

ШТА ДА СЕ РАДИ?

Него шта него да се ради.

Нећемо се мирити са џендером и џендер жандармеријом.

Дижемо глас против лажи у језику и лажи у стварности. Као што је говорио Конфучије – сваку реформу треба почети од реформе језика, дајући речима право значење, без кога не може да се мисли; а ако не може да се мисли како треба, нема ни исправног делања.

Бранићемо језик да бисмо бранили људскост.

Остајемо верни Богу и Светом Сави, крсту и слободи.

А ничији посланици ваљда већ знају: ничија није горела до зоре.

Част онима који су били против.

Јер противљење наопакости основа је људскости, част која се не може одузети.

Нискост не може бити висока, а тридесет сребрника није довољно да купи високе.

У име Бога, напред!