А с њим и плима притужби, оптужби, захтева и тврдњи у корист жена потлачених хетеропатријархатом.
Пре око три године, мој најстарији син био је на пракси где је требало да научи да користи специфичан и врло посебан алат, те су, наравно, бирани најбољи ученици с највише заслуга. Један од њих је био мој син, али он није могао да користи тај алат јер је „један од ученика морао да буде девојка“,те је тако једна девојка с мање заслуга, с мање способности одабрана уместо њега.
Пре неколико месеци сазнали смо из новина да ће војска спустити границу за пријем због девојака. Другим речима, десиће се да ваш син који има просек 12,5 не буде примљен, већ уместо њега девојка која има 12 бодова.
Али „жене су угњетаване, дискриминисане, те ово, те оно…“ Какав недостатак стида! Никада није било толико очигледних и конкретних привилегија у нечију корист. Али и поред тога, толерише се да се те привилегије игноришу и да се жене и даље жале.
А у свему томе, очигледно, на губитку је мушкарац за ког се може десити да буде дискриминисан али не може да се жали због страха да ће бити изначен као мачо. А на губитку је и жена која се више не цени на основу својих заслуге, већ само због тога што је „она која нам треба за квоту“, била она способна за дотични посао или не.
Жене ће говорити о платном јазу, стакленом плафону итд. а да нико не пита жену да ли јој је уговор о делу наметнут или изабран, да ли јој је наметнуто одсуство с посла или ускраћивање одређеног радног места и а да притом нико не сматра да је жена способна да сама ради, да бира, да одлучује, да напредује… Жена којој није потребно да глуми жртву и да се држава према њој поставља патерналистички.
На крају, опет, жене су искоришћене да оправдавају идеологије које заправо теже да потцене жене. А 8. март је алат којим се те идеологије служе.
Коментари на чланак