НАША ЛИЦА КАЗУЈУ КО СМО
Велики грчки старац Јаков Цаликис (1920–1991) једном је открио следећу потресну чињеницу: „Када причешћујем људе никада не гледам њихова лица. Али једном ми је помисао рекла да погледам лица оних који приступају Божанском причешћу. Тада сам угледао да је лице једнога као у пса, другога као мајмуна, а лица осталих људи су личила на њушке разних животиња, веома страшних. ‘Боже мој’ – кажем ја, ‘па они су људи, зашто имају лица животиња?’ Али неки су приступали причешћу с лицима мирним и чистим, а после причешћа су им лица сијала као сунце“.
Свети Пајсије Атонски је говорио: „Докле су дошли људи? До стања животиња. Знате, као код животиња: оне најпре улазе у стају, врше нужду, мокре, затим балега почиње да се распада, да труне и животињама постаје топло. Њима се допада у њиховом прегратку и неће никуда из њега да оду. Хоћу да кажем да тако и људи осећају ‘топлоту’ греха и неће да га напусте. Они осећају смрад, али им се нерадо излази из топлог прегратка. Ако у стају уђе неко нов он неће моћи да издржи тај задах. А овај се већ навикао, јер стално живи у стаји и смрад му не смета“.
Када човек служи греху, озвереност се одражава и на његовом лику и обрнуто, „унутарња чистота истинског човека краси и његов спољашњи изглед“ (старац Пајсије). Преподобни Силуан Атонски је говорио да човеку који се предао греху, нарочито ако је починио убиство или друге тешке грехе за које се није покајао, очи постају зверске. Такве очи су печат греха. О томе да су очи огледало душе знамо и из Еванђеља: Светиљка телу је око. Ако, дакле, око твоје буде здраво, све ће тело твоје светло бити. Ако ли око твоје кварно буде, све ће тело твоје тамно бити. Ако је, дакле, светлост што је у теби тама, колика је тек тама! (Мт. 6, 22–23).
ЗАШТО СУ СЕ ЉУДИ ОЗВЕРИЛИ
Основа људског живота је жртва. Живети за друге – то је једини начин да се живи и у овом свету и вечно. Страшни суд је страшан зато што је суд љубави – ко буде имао љубави, биће у рају Бога љубави; ко буде у мржњи, биће у паклу мржње.
На жалост, отпавши од Бога, човек је почео да живи само за себе, и потребни су му напори да би почео да живи за ближње. Вековима су ти напори улагани, и људска бића су некако опастајала јер су, упркос егоизму, знала да нема живота без ближњих. А онда је 20. век нарцисоидност прогласио за меру и проверу наших „људских потенцијала“. Појавило је оно што је Пол Виц назвао „религија селфизма“, и чијем ширењу је нарочито допринела тзв. „хуманистичка психологија“, коју су пропагирали лумени попут Карла Роџерса. Основна идеја Роџерса и њему сличних, карикатурално речено јесте оно: „Ја сам најлепши, најбољи, најпаметнији и све сам то сам открио“. Ко усвоји такав поглед на свет, не може ни да живи у заједници, а камоли да заснива породицу. Пол Виц о Роџерсовој теорији брака каже следеће: „Многи теоретичари селфизма, поготово Карл Роџерс, браку придају врло мало важности –у ствари, подржавају развод на теоријској основи. Валак и Валак су ефективно забележили роџеровску логику, и ја ћу овде изнети кратак преглед ставова Валакових. Роџерс тврди да „ је веза између мушкарца и жене важна, али да је вредно труда сачувати је само онда када она представља једно развојно, растуће искуство за обе особе.»1
Валакови примећују екстремни индивидуализам овакве позиције и са правом питају: «Шта се дешава када се један партнер, на пример, разболи?» Човек се може запитати и следеће: Шта је са децом? Знамо да развод има веома негативне последице по децу, и чврсти докази указују да се чак трећина деце чији су родитељи разведени никада психолошки не опорави. Нажалост, многи родитељи су се актуелизовали по цену уништења своје деце. Читава представа о браку који подразумева оданост била је одбачена идејом да треба отићи чим се схвати да ваша актуелизација испашта, било то тачно или не. Нагли пораст броја развода који је започео у Америци шездесетих година, а достигао врхунац почетком осамдесетих, очигледно много дугује оваквом начину размишљања. Када се имају у виду стотине хиљада америчке деце, развод се најбоље може схватити као један облик злостављања.“
Што је било у Америци, данас је и у Србији.
Људи су се, у име егоизма у хуманизам, озверили, јер су себи дали за право да, у име својих „права и слобода“, чине све грехе и гадости. Грех је престао да им смрди, и на зло су се навикли. Скоро свако гледа другог као средство за постизање свог циља. Зато и јесте овако. Зато смо оволико несрећни.
СМРТ У ВИРТУЕЛНОМ
Да би се велика људска породица рађала и множила, потребна је љубав. Љубав је жртва. Авај, данашњи људи су потонули у море виртуелности, у коме од жртви ни појма нема. Егоцентризам је укинуо сваку могућност уздизања из блата површности и празнине. На крају, егоисти су потонули у море виртуелног. И тамо пливају, не дижу очи ка ближњима који покушавају да их пронађу у дубинама дигиталне деменције и рачунарског нихилизма.
Познати грчки проповедник, митрополит Николај (Хаџиниколау), каже: „Зависност од дигиталних уређаја, судећи по ономе што читам (јер, не користим их активно), јачина привлачности, тежње, жеље за коришћењем ових уређаја на којима постоји слика, радња и узбуђење, јача је од сексуалне жеље. И ако човек заиста осећа такву везаност треба да буде врло опрезан према својој навици. Видимо да навика постоји. И има људи, и у Грчкој, које су интернет и дигитални уређаји заокупили до те мере да не једу, разбољевају се, имају огромне проблеме, и мислим да је то за њих налик на смрт; не знам, можда преувеличавам, али управо то се дешава. Овакав човек неће чути Цркву. А онај ко жели да се бори, и ко још није потпуно зависан од њих, али одлази на интернет, у његове прљаве и отроване кутке, треба да призна самом себи: то ме превише привлачи. И закључак је очигледан.“
Морамо да изађемо из света празне виртуелности, и да се окренемо једни другима. Морамо да се „деанимализујемо“ и да поново будемо човечни – гледајући у Другог као у сопствено извориште и увор. Волети неког као себе не значи волети га као себе, него волети га јер је он наше право ја.
Само на том путу биће могућа обнова човечанства, чије постојање ће, како је говорио Гете, изгубити смисао кад престане да радује Бога Који је то човечанство саздао.
Остаје нам да заволимо Творца и ближње да бисмо били исцељени љубављу.
1 Карл Роџерс, Како постати партнер:Брак и његове алтернативе, (Њу Јорк:Дел, 1970), стр.10; цитирано у: Мајкл Валак и Лиз Валак, Психолошко одобравање себичности: Грешка егоизма у теорији и терапији (Сан Франциско: Фримен, 1983), стр. 160.
Коментари на чланак