„Боримо се за изгубљене циљеве јер знамо да наш пораз и збуњеност могу бити претпоставка победе оних који ће доћи после нас, чак и ако ће та победа бити привремена; боримо се више да одржимо нешто у животу него у очекивању тријумфа.”
Луцидност генија је увек неупоредива, рекао је Божији Слуга, и, ако желимо да разумемо ко је тај човек, увек морамо да гледамо његову генијалност. Када је 1926. године написао ове речи у есеју Френсис Херберт Бредли – који је касније укључен у Одабране есеје, 1917–1932 (Фабер & Фабер, Лондон 1932), антологији која је променила лице књижевне критике – амерички песник и драматург, а такође и натурализовани Британац Т. С. Елиот (1888–1965) природно је на својим плећима носио терет читаве традиције и није могао замислити колико су његове речи биле пророчке.
У недељу, 26. септембра, невини људски животи и природна породица изгубили су на референдумима у Сан Марину и Швајцарској, тим редом. Али ми нисмо изгубили, ми, у редакцији портала iFamNews, ми, борци за право на живот, ми, љубитељи живота и породице, лепоте и стварности. Сан Марино и Швајцарска су ти који су изгубили. Свет је изгубио. Сан Марино, Швајцарска и свет изгубили су животе и лепоту, стварност и истину.
Данас је свет ружније место, мање стварно, мање истинито. То је свет у коме се више убистава може легално извршити, свет у ком владају убице, у ком „[…] грешка људског ума“ диктира закон и у ком обилује „[…] контрадикција са свим културама човечанства које су једна другу наследиле до данас“.
Тужни смо, али чињеница је да смо ово очекивали. О томе смо писали неколико пута на овим виртуелним страницама. Свет је у заблуди, па се убиства могу легализовати у различитим облицима, убице могу слободно да шетају, ментални трикови владају у јавном простору, а контрадикција са свим људским културама је „нова нормалност“. Параметри људског суживота потпуно су поништени и уведени су абнормални критеријуми. Зато смо и очекивали да ћемо изгубити. Вест, у ствари, није да смо изгубили у Сан Марину и Швајцарској: била би вест да смо победили. То није цинизам, већ реализам. Сан Марино и Швајцарска ће се понављати, јер се већ свакодневно понављају у многим деловима света, и тако ће бити непрестано све док се нешто не промени, а оно што треба променити неће се магично променити уочи новог референдума.
Потребна је радикална и дубока промена антрополошке природе, а за њено постизање потребно је много времена, енергије и, пре свега, жеље.
Чињеница да је ово тако лоше прошло у Сан Марину и Швајцарској јесте моја грешка, ми смо криви. Нисмо учинили довољно.
Ипак, не предајемо се. Учимо на својим грешкама и обавезујемо се да ћемо почети изнова и од сада бити све бољи. Нема више Сан Марина, нема више Швајцарске. Геније, врхунац човечанства, увек нам говори зашто. Елиотов диван цитат, с којим сам започео овај чланак, заправо је само херменеутика, последица и развој ранијег афоризма, који гласи: „Ако узмемо у обзир циљ у свој његовој најширој и најмудријој димензији, онда нема изгубљеног циља јер уопште нема ни оствареног циља.”
Никада миран, никада у мировању, никада у пензији, каже нам Елиот. Ништа се не узима здраво за готово и никада не престајемо, не стајемо. Не постоје циљеви освојени заувек, једноставно зато што, с ове стране Вечности, не постоје ни циљеви који су заувек изгубљени. То није манихејска гноза, то није Георг В. Ф. Хегел, то није дијалектика као циљ сам по себи: то је реализам земље. Боримо се и увек ћемо се борити до последњег даха јер ово је прича у којој смо.
Доћи ће време одмора и победоносних узрока, јер већ постоје и једно и друго. Али то време није сада, није сада за нас.
За нас у овом тренутку, наш задатак и судбина јесте битка: битка да се извуче мала победа из великог пораза који је над нама и да одузмемо мали пораз са много победе.
Победа ће сигурно доћи. Нећемо то видети, али је извесно ако, везаних очију, ипак учинимо свој део посла. Нико нам није обећао руже и цвеће, а свет држи само трње. Сакупљамо их са слаткоћом у рукама, стежемо шаку, прсти нам крваре, а ми им нудимо то цвеће, осмехнути упркос болу. Тако да сутра наша деца могу да удахну чистији ваздух, да додирну зеленију траву, да се диве плаветнијем небу. Тада ће се наша деца сетити, а ми, очеви, тада ћемо победити.
Сад, на посао.
Коментари на чланак