Октобар је месец међународне борбе против рака дојке, стога ових дана у новинама често има чланака на ту тему. У једном од њих говори се о мање видљивој страни живота након операције, а то је женска интима.
Наиме, Шерон Бобер, психолог и директор програма за сексуално здравље на Институту за рак Дана-Фарбер, каже да је код ове теме акценат највише стављен на визуелном, тј. на забринутости око тога како ће реконструисане груди изгледати или како ће партнер реаговати.
Она додаје да тај процес прате и одређене физиолошке промене: „Због генито-уринарних симптома менопаузе, сам однос може да буде непријатан“, наводи она.
Живимо у времену контрадикторности, где је очигледно сасвим уобичајено у једном чланку прочитати овакве потресне реченице о последицама опасне болести на неке делове живота и нашег тела које узимамо здраво за готово, које су саставни део наше женске природе и физиономије, а на другом месту прочитати како неки други лекари обећавају младим људима разрешење уобичајених проблема одрастања и проналажења „аутентичности“ кроз те исте третмане који су женама оболелим од рака дојке неповратно изменили живот.
Жена која изгуби дојке због опаке болести – премда захвална што је и даље жива – мора до краја живота да живи с тим губитком, као и са сазнањем да је тако важан а и видљив део њене женскости заувек уклоњен. Ако се одлучи на реконструкцију, опет су ту проблеми, као што је Боберова горе навела – како ће те нове груди изгледати, како ће то утицати на њену интиму?
У паралелном свету трансџендеризма се истовремено младе девојке упућују на уклањање здравих дојки после два-три разговора са психологом или стручњаком за џендер, уз речи „Ако једног дана поново будете хтеле дојке, отићи ћете и добити их“, као да је реч о куповини нове хаљине или промени фризуре.
Затим, жене које су због терапије раније ушле у менопаузу наилазе и на проблеме приликом интимних односа, што представља нову потешкоћу и компликацију. Неким другим девојкама се пак након само једног разговора са „стручњаком“ преписују блокатори хормона, којима се оне дословно уводе у превремену менопаузу.
Да ли девојка од 13–15 година може да разуме све нежељене последице такве терапије? Да ли она може да појми шта значи одрећи се полног уживања пре него што је то и искусила (што је чест случај код особа с родном дисфоријом)? Да ли може да разуме шта значи живети с геријатријским генито-уринарним симптомима?
Тинејџери у Америци не смеју да се тетовирају без родитељског пристанка, млађи од 21 године не могу да изнајме ауто јер представљају повећани ризик за осигуравајућу кућу због тога што је познато да предњи чеони режањ мозга достиже пуну зрелост тек у трећој деценији живота те младе особе физиолошки нису у стању да у сваком тренутку доносе рационалне одлуке – али зато могу без знања и пристанка родитеља да узимају лекове који им заустављају природни улазак у пубертет, затим и хормоне супротног пола да би добили спољне карактеристике жељеног пола, да крену у друштвену транзицију (промена имена, личних заменица, одевања, понашања…), а потом и у потпуну медицинску транзицију (хируршка промена пола).
Како објаснити овакву контрадикторност – док жене оболеле од рака морају да науче да живе с последицама лечења од тешке болести, захвалне што су уопште могле да сачувају живот, здраве девојке се олако упућују на третмане који доводе до истих или сличних последица, а све у име права на самоодређење и усклађивање унутрашњег и дубоко субјективног доживљаја себе с телом у ком смо рођени.
Кад нас опхрвају животни проблеми, имамо обичај да кажемо да се из своје коже не може побећи. Жене које се лече од рака не могу никуда из своје коже макар и желеле да старо, оштећено тело замене новим, или ма колико желеле да поново имају своје тело, само без болести. Дужност је лекара да младим особама збуњеним због свог идентитета помогну да прихвате своје тело, а не да га мењају до непрепознатљивости, јер ни тада неће нити могу побећи из своје коже.