Данас, другог дана Божића, прославља се Сабор Пресвете Богородице, посвећен Оној која је најзаслужнија што се Спаситељ наш, Господ Христос родио у телу и са људима поживео и уредио домострој спасења за васцели људски род. Блаженопочивши епископ будимски Данило, уредник „Гласника СПЦ“ у доба док је био викарни епископ марчански, преводио је, из штампе православних широм света, драгоцене текстове за наше читалаштво. Преводио и прилагођавао.Тако је из „Часописа Московске патријаршије“ 1970. године приредио текст проте Александра Козлова о великом празнику Покрова Мајке Божје, који се слави 1. октобра по православном, а 14. по грађанском календару, и о коме вреди знати што више. Ево записа Владике Данила.
Пре више од хиљаду година, два подвижника – блажени Андреј и његов ученик Епифаније – видели су у Влахернском храму у Цариграду за време богослужења Пречисту Богородицу, која је осенила сијањем Свога омофора сав народ у храму.
Нико сем те двојице подвижника није се удостојио тога страшног и радосног виђења. У богатој Византији св. Андреј био је убог, мали човек, ретко коме познат. Он је намерно скривао од људи своју духовност и благодатну премудрост тиме што се правио луд (јуродиви). Једино се зна да је био пореклом Словен. Још у младости био је продат у ропство једноме богатом Грку. Овај, увидевши његове велике способности, школовао га је и поставио за свога писара. Али, покоривши се унутарњем зову Божјем, Андреј је напустио удобно писарско место и узео на себе крст добротворног исмејавања, крст оних светаца који су намерно хтели да буду луди Христа ради (јуродиви).
Под ритама тога сиромашка скривала се духовна лепота непрестанога поста, добровољног сиромаштва и непрестане молитве. Ето таквога, безумнога у очима људи, изабрала је Царица Небеска за свога сарадника у Влахернском храму. Богородица није изабрала ни патријарха, ни архијереје или богаташе и племиће, него баш убогог Андреја који је себе унизио више од свих.
Свети Андреј је већ и пре тога био удостојен да види Царство Божје у вечности, али тада још није видео Свету Богородицу. Тада му је било речено да је Она отишла у многонапаћени свет да теши оне који плачу и помаже страдалнике. Сада, пред крај свога живота, он је на бденију видео како Богомати улази у храм кроз западна врата окружена небеским војскама и многим светитељима, коју придржавају рукама св. Јован Крститељ и св. Јован Богослов. Она се приближила амвону. Тада је св. Андреј запитао свога ученика Епифанија: „Видиш ли ти Госпођу и Царицу света?” Епифаније је одговорио: „Видим, оче, и обузима ме трепет!”
Богомајка, преклонивши своја колена, дуго се молила сва у сузама. Завршив Своју молитву на амвону, Она се приближила олтару и овде се поново молила за сав народ. По завршетку молитве она је скинула са Своје главе блистави омофор и прострла га над народом. Оба светитеља видела су ово блистање Славе Божје све док је Богородица остала у храму. После Њеног одласка сијање омофора (покрова) је престало.
КОГА ШТИТИ ПОКРОВ ПРЕСВЕТЕ ДЈЕВЕ?
Света православна Црква празнује то велико и радосно откровење велике љубави Богомајке према роду човечанском у виду Њеног покрова над Црквом и над целим светом, јер се Она није молила само у Влахернском храму пре неких хиљаду година, него се Она моли и сада, свуда и до краја века. Њен покров не простире се једино над Влахернским храмом него над целим светом, иако ми грешни нисмо достојни да то и видимо. Као Посредница између неба и земље, Она је је Заступница рода људскога за који се Она моли пред Престолом Славе Божије. Она је свељубав, милосрђе и праштање, Она не суди свету него све сажаљева. Она не тражи суд и правду, него материнску милост. И на Страшном суду Свога Сина Она ће молити Праведнога Судију за опроштај. Она плаче над гресима човечанства и смело се заузима за спасење грешника. И на нашим иконама ми налазимо ту Њену блискост као наше Богомајке, Која дрхти над судбином свију нас, Њене деце. И на камена људска срца, пуна злобе Она излива благослов, на хулу опроштај. И тако ће Она чинити до Страшнога суда, што је утеха човеку који страда да он у своме страдању није сам, јер Пресвета Владичица Богородица матерински саучествује у страдању свих.
И БОГ ИМА МАЈКУ
Тако кажу Срби:„И Бог има Мајку“.
Мајчинско је дубинско укорењено у архетипско тле хришћанске вере. Иако је Бог Отац, Он се, у Старом Завету, мајчински оглашава преко пророка, и пита Израиљ: „Може ли жена заборавити пород свој да се не смилује на чедо утробе своје? А да би га и заборавила, ја нећу заборавити тебе.“ (Исаија 49,15). Лирска народна песма, која се певала почетком Часног поста, гласи: „Часне посте испостимо, / Нову грађу изнесосмо / Белу цркву саградисмо./ Ту ми поју светитељи: / Свети Петар и Никола. / Две им сеје отпевају / Анђелија Светом Петру / А Марија Николају / Ту се дала бела стаза / По њој шета Божја мајка, / води Бога за ручицу.”
Мајка води Бога за ручицу – сведочење чињенице да људско биће (Мајка) постаје шира од небеса? А сви већ знамо да догматика Цркве од Истока Богородицу – Мајку, (понављамо!) – ставља изнад анђела и арханђела.
Мајка је, по речима Владике Николаја, биће најсличније Богу – њена љубав све покрива.
ЛЕСТВЕ МАЈКЕ БОЖЈЕ
Једна од најлепших православних повести коју сам, убог и никакав, али ипак хришћанин, прочитао су „Плаве лествице“ руског писца Николаја Љескова. Превео ју је (видећемо зашто ) Свети Јустин Ћелијски.
„Када свети апостол Петар заврши свој земаљски живот и би позван на небо, Господ му предаде небеске кључеве од рајских врата.
Са свесрдном свештеном ревношћу свети апостол је обављао своју узвишену службу откључавајући врата раја за душе оних људи који својим земаљским животом и решењем Свевишњег Праведног Судије заслужују небеска блаженства. И тако је то много година ишло својим устаљеним и уобичајеним током. Али једном апостол Петар сав узнемирен долази Господу Богу, и целивајући скуте Његове светлосне хаљине, говори:
„Господе, нека ме мимоиђе гњев Твој! Морам Ти објаснити своју узнемиреност. Ево има већ много дана како у пресветлом рају Твом примећујем неке људе које ја нисам пустио унутра на рајска врата. Не могу себи да објасним на који су се начин они увукли тамо. И лица њихова никако не личе много на лица праведника. Бојим се, да нису посреди неке ђаволове подвале. Он и слуге његове способни су за сва могућа лукавства. Но знајући да су кључеви свагда код мене и да другог улаза нема, ја сам непрестано у недоумици па чак и у тузи.”
Господ одговори:
„Твоја је служба и твоја одговорност. Мотри пажљиво на оне што улазе у рај, па неће бити незваних гостију”.
Прође неколико дана, кад ето опет апостола к Саваоту:
„Боже велики и милосрдни, та сваког дана се све више и више туђих људи прокрада, не знам којим путем, преко рајске ограде. Обраћам се Твојој мудрости и власти. Ја сам немоћан, и мудрост је моја ништавна. Ти си једини Свезнајући.”
Тада Бог рече:
„Хајде за Мном, свети Петре. Обиђимо заједно све крајеве раја, и сами испитајмо шта је узрок тим појавама, које су изазвале у теби тако много оправдане и похвалне узнемирености. Хајдемо!”
И тако они кренуше. Напред Господ, за Њим апостол. Дуго су ишли, чак сустадоше. Најзад стигоше до наранџасте шумице, и кроз њене гране приметише нечију плаву ризу. Опрезно се привукоше ближе, и шта угледаше? Под гором, на зеленом пропланку, засутом белим радама, стоји Пресвета Дјева и гледа доле са ивице дубоке провалије, одакле се види земља и сви људи. А у рукама Пречисте танане, једва видљиве лествице, изаткане од најтање плаве свиле.
Из провалије чују се жудни јауци, чују се паћеничке, пламене молбе. И гле одједном Пречиста спушта своје паучинасте лествице. Оне се одмотавају, падају доле, и један за другим улазе по њима на пропланак јадни, измучени, преморени, заборављени људи, мушкарци и жене, и бојажљиво ишчезавају у рајске баште, цвећарнике и шуме.
И после сваког спасеног Пресвета Владичица подиже увис своје прекрасне руке и говори умиљато:
„Господе мој и Боже, Ти све видиш, чујеш и знаш. По неизрецивом милосрђу Свом опрости ми што нарушавам мудри поредак Твог пресветог раја. Али ја сам живела на земљи, и сама сам мајка. Могу ли да одбијем мајку која моли за сина? И нисам ли ја мајка васцелог слабог, страдалног човечанства? Опрости мени грех мој”.
Тада Господ спусти свемоћну руку Своју на раме апостола Петра и рече:
„Повуцимо се одавде тихо. Немамо овде никаква посла…”
Мајко Божја, спаси нас грешне, немоћне и слабе! Пружи нам своје плаве лествице, и немој нас никад оставити!
Коментари на чланак