ГОСПОДЕ, СМИЛУЈ СЕ И СПАСИ РУСИЈУ

ЦАРСКИ МУЧЕНИЦИ – НАШИ МОЛИТВЕНИЦИ ПРЕД БОГОМ - ТРЕЋИ НАСТАВАК

ПОМЕНИ, ГОСПОДЕ

Зима 1917-1918. била је хладна. Грејање је било слабо. Ипак, царица и кћери су свима спремале поклоне за Божић, како за своју пратњу, тако и за стражаре. Александра је плела вунене прслуке и сликала честитке и залоге за књиге. Госпођа Бухсхевден је касније писала да су „успевале да сашију најљупкије стварчице од грубог, ручно тканог сељачког лана, који су шарале по сопственим идејама“. Царица је писала Вирубовој да плете чарапе за Алексеја:“Тражио је пар чарапа јер су му све старе у рупама. Моје су топле и дебеле, као оне које сам давала рањеницима, сећаш се? Сад све радим. Оцу су панталоне поцепане и окрпљене, девојкама је рубље у ритама. Страшно, зар не? Ја сам баш прилично оседела. Анастасија је сада врло дебела, као што је била Марија, округла и нагојена око струка, кратконога. Искрено се надам да ће се издужити. И Олга и Татјана су мршаве, али коса им прекрасно буја, па могу да иду без марама.“

Још једно писмо сведочи о њиховом настројењу:„Читава прошлост је сан. Остају само сузе и захвална сећања. Једно по једно, све овоземаљско клизи од нас, куће и поседи пропали, пријатељи ишчезли. Живи се од данас до сутра. Али Бог је у свему, а природа се никад не мења. Свуда око себе видим цркве (чезнем да идем у њих) и брда, диван свет.“

Попивши по чашу чаја 31. децембра 1917. увече, „разишли смо се свако на своју страну – не чекајући нову годину“, бележи цар Николај у свом дневнику, и додаје: „Господе, смилуј се и спаси Русију.“

Царица у свом дневнику пише: „Хвала нека је Богу што смо све седморо живи и здрави, и на окупу, и што нас је читаве ове године чувао, као и оне који су нам драги.“

СВЕТЕ КЋЕРИ ЦАРСКЕ

Глеб Боткин, син оданог царског лекара Евгенија, сећао се да му је отац причао како су цареве кћери улагале све да развеселе оца и мајку:“Храброст и несебичност које су показивале заиста су биле изузетне. Мој отац се дивио слици весеља – тако често симулираног – којим су се бориле да помогну родитељима и разведре их. „Сваки пут када цар уђе у трпезарију с тужним изразом лица“, причао ми је отац, „царевне би се подгурнуле лактовима и шапутале: ‘Тата је данас тужан. Морамо да га развеселимо.’ И прешле би на посао. Почеле би да се смеју, да причају смешне приче, и  за неколико минута Његово величанство почело би да се осмехује.“

Цареве кћери су се лепо односиле и према стражарима, посебно онима из Првог и Четвртог пука. Пјер  Жилијар је сведочио да су војници били „везани с прошлошћу на исти начин као и оне саме. Испитивале су их о њиховим породицама, њиховим селима, биткама Великог рата у којима су учествовали.“ Николај и Алексеј су се у међувремену толико зближили с војницима Четвртог пука да су често увече одлазили у стражару да поседе и попричају с њима, као и да одиграју коју партију даме.

Придружила им се и нова учитељица, Клавдија Битнер, која је уочила значај Татјане за целу породицу: „Кад би та породица остала без Александре Фјодоровне, тад би њена заштитница постала Татјана Николајевна./…/Наследила је мајчину нарав. Поседовала је многе црте своје мајке: снагу карактера, склоност да заводи ред у животу, свест о својој дужности. Преузимала је на своја плећа да организује све у кући. Пазила је Алексеја Николајевича. Увек је шетала с царем по дворишту. Царици је била најближа. Њих две су биле пријатељице. /…/ Волела је да управља домаћинством. Обожавала да везе и пегла рубље. О Олги је записала: „Било је тренутака када се осмехне, а ти осетиш да је тај осмех само на површини, док се испод, у дубини душе, не осмехује, већ тугује.“

Марија је била нежна и постојана као и увек, а Анастасија се стално шалила, што је син доктора Боткина видео као њен напор да „остане ведра и не клоне духом“, како би помогла породици да издржи.  Била је изврсна глумица у представама које су спремали Гибс и Жилијар на почетку 1918. године.          

ЦАРЕВИЋ У ХРИСТУ

О царевићу Алексеју Клавдија Битнер пише:„Волела сам га више него остале. /…/ Мио, добар дечак /…/ интелигентан, проницљив, пријемчив, врло умиљат, весео, пун животне радости“. Био је честит и једноставан, као отац:„Желео је да оздрави и надао се да ће тако и бити“, и често је запиткивао Клавдију: „Шта мислите, хоће ли ми ово проћи?“          Играо се с Кољом Деревенком, при чему су се служили дрвеним бодежима и пушкама.

Почетком јануара дечаци су помогли цару и другим мушкарцима да у дворишту направе ледено брдо за санкање. Чим је снег нагомилан, на њега је сипана вода и све се заледило. Царица Александра пише: „Деца се санкају до миле воље низ снежно брдо и изводе најчудесније падове. Право је чудо како не поломе вратове. Пуни су модрица, али опет, једино ту забаву и имају; или то, или да седе крај прозора.“

Ипак, непрестано се осећао бол због Русије. Татјана је писала Рити Хитрово:„Све ово што раде нашој несрећној земљи веома је болно и тужно, али постоји једна нада – да је Бог неће напустити и да ће показати тим умоболницима своје.“ Царица Александра се надала и писала да јој је сан„да остваримо могућност да живимо спокојно, као обична породица, изван политике, трвења и сплетака“.

Exit mobile version