ОЛГА РОМАНОВНА: СТЕЖЕМ ТЕ У ЗАГРЉАЈ И ВОЛИМ ТЕ!

НОВЧАНЕ НЕВОЉЕ

Четрнаестог фебруара – првог дана преласка бољшевичког режима на нови, грегоријански календар – Александра уочава да су „отишли многи од најучитивијих војника“.

Нови стражари су били жестоко бољшевизирани. Тражили су да сви скину еполете, као ознаке чинова, којих у доба социјализма више неће бити. Цар је имао чин пуковника, и решио је да шињелом крије своје еполете, сматрајући одлуку војника рушењем сваког поретка.  

Стигло је наређење од Лењина и његових да се царској породици свота за издржавање радикално смањи. Од првог марта, уз кресање буџета, свима су заведена ограничена следовања, баш као и осталима у држави. Николај Романов, „бивши цар“ из Улице слободе у Тоболску добио је за брашно, маслац и шећер књижицу за снабдевање бр. 54. Кафе није било, мада ју је царица често пила да би се одржала у будном стању. Цар је писао да су намирнице стизале „од разних добрих људи који су чули за нашу потребу да додатно економишемо с трошковима за храну“, пише Николај. Царица им је слала иконице које је сама сликала у знак захвалности.

У Тоболск је стигао један припадник негдашњег царског Генералштаба и донео 25.000 рубаља од царевих поштовалаца из Петрограда, као и књиге и чај. С обзиром да им се одећа подерала, сваки пакет са новом одећом и рубљем дочекиван је са захвалношћу. У марту стижу пакети од Вирубове: са топлим џемперима и капутићима за последње студене дане, пролећним блузама и шеширима, са војничким оделом, прслуком и панталонама за царевића. Зинаида Толстој шаље пакет са парфемом, слаткишима, бојицама, албумима, иконама и књигама, мада неколико сличних пакета никада није стигло.

УОЧИ ПОСТА

Спремао се Велики пост. Царица је са кћерима вежбала одговарање на Литургији, јер више нису имали новца да плаћају појце. Напољу је била Бела недеља, Масленица, која се у Русији нарочито весело обележава: „Сви су радосни. Санке хује тамо- амо испод наших прозора; звук звона, усних хармоника и песме“, пише Жилијар. Царевић Алексеј је, на  саму Белу недељу, појео шеснаест палачинки – бљинија, који се тада по обичају једу, и о томе писао у дневнику, очито лепо расположен. Царица пише Лили Ден о нади да ће следеће недеље моћи да присуствују Светој Литургији, и о својој чежњи за богослужењем:“Не можемо се пожалити, имамо све, лепо живимо захваљујући дирљивој доброти тих људи који нам потајно шаљу хлеб, рибу, пирог, итд.“И додаје:“Морамо, кроз све ово схватити, да је Бог већи од свега и да жели да нас кроз наше патње привуче ближе Себи./…/ И против воље се сећамо ове протекле тешке године! Али шта ли нас тек чека? Све је у Божјим рукама. Све наше наде само у њему почивају.”

Цар је, после руских класика, читао Свето Писмо, и, да би се рекреирао, цепао дрва, а деца су му помагала. Али, живот је ипак био затворски. Пјер Жилијар то уочава, а Анастасија се жали тета Ксенији:„Још се нисам баш сасвим претворила у слона, али могло би ми се то десити у блиској будућности. Стварно не знам зашто се то одједном дешава; можда од премало вежбе, не знам ни ја.“

Цара дубоко погађа комадање Русије и издајнички мир који је Лењин потписао са Немцима у Брест – Литовску, па у дневнику пише:“Колико ће још нашу несрећну отаџбину кидати и раздирати унутрашњи и спољни непријатељи?/…/ Понекад делује као да није преостало снаге да се издржи, да понекад не знаш ни чему да се надаш, ни шта да пожелиш“. Царица пише Вирубовој: „Атмосфера око нас је прилично наелектрисана. Осећамо да се ближи олуја, али знамо да је Бог милостив и да ће се побринути за нас.“ Идеје о организованом бекству Романова падају у воду – ни цар, ни царица не желе да се одвоје од Русије и од своје деце.

Због кашља, Алексеј је почео да има тешке изливе крви, и опет је изгледало као да ће да умре. Царица је скоро пала у очај – стално је седела поред царевића, који је морао да лежи на леђима, док су му Татјана и Жилијар феном грејали ноге. Ипак, Божјом помоћу, дечак је почео да се опоравља.

КА ГОЛГОТИ

Тада је стигао нови бољшевички комесар, Василије Јаковљев, са око сто педесет „прекаљених“ бољшевика. Он је дошао с циљем да Романове премести на нову локацију заточења, и сви су осетили велики немир. Царица је спаљивала писма, а Марија и Анастасија своје дневнике. Јаковљев је наредио цару Николају да се спреми, али је овај одбио да иде сам, сматрајући да бољшевици покушавају да га увуку у своје комбинације са Немцима и да га наведу на неки издајнички чин. Онда је Јаковљев дозволио да узме још једног сапутника. Царица се уплашила да би могли да јој одведу мужа у Москву и суде му по моделу преузетом из Француске револуције, и хтела је да иде с њим.  С друге стране, бринула је за Алексеја, који се још није опоравио. Собарици Марији Тутелберг, која је покушала да је утеши, рекла је:“ Не отежавај ми бол, Туделс. Ово је за мене најтежи тренутак. Ти знаш колико ми значи мој син. А сада треба да бирам између сина и мужа. Али ја сам се одлучила и треба да будем јака. Морам оставити свог малишана и поделити живот – или смрт – са својим мужем.“

И она је кренула са царем у непознато. Са њима је пошла и Марија.

ПИСМА                  

Остала деца су и даље била у Тоболску. Сестре су се старале о Алексеју и изводиле га напоље у инвалидским колицима. Олга пише мајци:“Мама, душо моја драга, како нам недостајеш! У сваком, сваком погледу. Сасвим је празно. Мало-мало па уђем у твоју собу, а онда ми се учини као да си тамо и то ме неизмерно утеши.“       

Стизао је Васкрс, а они раздвојени. Дечја рука је писала родитељима: „Данас је овде била огромна литија с барјацима, иконама, бројним свештеницима и мноштвом верника. Било је предивно док је сјало јарко сунце, а сва црквена звона звонила.“ Зинаида Толстој им је послала ускршња јаја, колач и мало слаткиша. Сестре су украсиле простор за богослужење, а Олга је писала мајци: „Много бисмо волеле да знамо како сте ви прославили овај светли празник и шта радите. Поноћна литургија и бденије веома су лепо протекли. Било је дивно и присно.“

Анастасија се јавља Марији: „На смену доручкујемо са Алексејем како бисмо га натерале да једе, мада има дана када једе и без потребе да му се говори. Ви сте нам све време у мислима, драги наши. Страховито је тужно и пусто; стварно не знам шта ме ово хвата. Крстићи са крштења су код нас, разуме се, и стигле су нам вести од вас. Дакле, Бог нам помаже и помагаће. Предивно смо украсиле иконлук за Ускрс, сав је у смреки, тако то овде раде, и сав у цвећу. Фотографисале смо, надам се да ће снимци бити добри… Љуљамо се на љуљашци, а како сам се само смејала кад сам пала, какво дочекивање на земљу, часна реч!… Имам читав товар новости да ти причам… А какво нам је тек време! Викала бих из свег грла колико је лепо. Чудновато, поцрнела сам више од свих осталих, право Арапче!…

Управо седимо на окупу, по обичају, али недостаје нам твоје присуство у соби… Извини што ми је писмо овако збркано, али знаш како ми мисли лете, не могу све да запишем, него набацујем шта ми прво падне на ум. Много желим да те видим, ужасно је тужно. Излазим да прошетам, па се враћам. Досадно је и унутра и напољу. Љуљала сам се; сунце је грануло, али било је хладно, па ми рука једва пише.“

Татјана  јавља оцу: „Много патимо у души због вас, мили наши; једина нада нам је Бог, а једина утеха молитва./…/Страховито се бојим да не изгубим храброст./…/Много се молим за вас/…/. Нека вас Господ Бог чува, брани, штити од зла. Твоја ћерка Татјана, која те жарко воли во вјеки вјеков.“

Марија им је писала из Јекатаринбурга:„Ко зна, можда ће вам ово писмо стићи пред сам полазак. Бог нека вас чува на путу и нека вас штити од сваког зла./…/ Са вама су нежне мисли и молитве – само је важно да опет ускоро будемо заједно.“ Олга се јавља својима пред сам полазак из Тоболска: „Како преживљавате и шта радите? Како бих волела да сам с вама! Још не знамо када ћемо поћи. /…/ Нека те Господ чува, вољена моја мама, и све вас. Љубим тату, тебе и М. безброј пута. Стежем те у загрљај и волим те. Твоја Олга.“

Марија пише брату о невољама сужањства, али ипак додаје: „А опет, с друге стране, Бог нас није оставио, сунце сија и птице певају. Јутрос смо слушале птичји хор у зору.“