СМИРЕЊЕ У ЗАТОЧЕНИШТВУ

СТРАЖА

Привремена влада се, на челу са Керенским, понашала сасвим „револуционарно“, разарајући Русију у име „демократије“. Керенски је желео да одвоји Александру од деце, али Наришкина му је рекла: „За њу би то значило смрт. Њој су деца живот.“ На крају, овај кловн-неспособњаковић, који је себе замишљао као неку врсту новог Дантона, одустао је. Наришкина је сведочила да је Керенски у посети упитао царевића Алексеја: „Имаш ли све што ти треба?“, а он је рекао: „Да, само што ми је досадно, а много волим војнике.“ „Али има их колико хоћеш свуда около и по читавом врту!“ „Не, не такве, ови не иду на фронт – ја волим оне што иду“, рекао је царевић.

Татјана пише Валентини Чеботарјевој: „Тужно је што сад кад нам је боље не можемо да дођемо и опет радимо у болници. Врло је чудно бити ујутру код куће, а не превијати ране./…/Шта ће сада бити с нашом старом болницом?/…/Опростите ми због толиких питања, драга Валентина Ивановна, али веома ме занима шта се с Вама дешава. Непрестано се присећамо како је дивно радити у болници и како смо се све лепо слагале.“

Својој другарици Зинаиди Толстој Татјана пише: „Потпуно смо се навикли да малтене читаво лето проводимо на води, у фјорду; по моме мишљењу, нема ничег лепшег од тога; били су то најбољи и најсрећнији дани – уосталом, девет година заредом ишли смо на пловидбу, па чак и раније, док смо биле врло мале; и сад нам је потпуно необично што смо овде већ три године без воде, у лето за мене нема ниједног сличног осећаја, јер смо навикли да у Царском Селу живимо само зими и понекад у пролеће, док не одемо на Крим. Управо су липе у пуном цвету и божански миришу.“

ТОБОЛСК

А онда је вођа фебруарских превратника, Керенски, донео одлуку да се Романови пребаце у Тоболск. Тридесетог јула је, молебаном пред иконом Знамење Мајке Божје, обележен тринаести рођендан малог Алексеја, о чему је цар Николај записао:„Некако је посебно ганутљиво било молити се њеном светом лику заједно са свима нашима“. Царска породица се, пре поласка на пут, дирљиво растала од оних који су јој били верни.

Анастасија је свом учитељу Сиднију Гибсу описала путовање у Тоболск: „Пошли смо ујутру, а кад смо ушли у воз, ја сам легла да спавам, и сви смо легли. Били смо веома уморни зато што читаве ноћи нисмо спавали. Првог дана је била врућина и велика прашина. На станицама смо морали да навлачимо завесе на прозоре, да нас нико не види. Једном сам увече гледала, били смо стали код неке кућице, али није било станице, па смо смели да гледамо. Прозору је пришао мали дечак и стао да моли: „Чико, молим те, дај ми неке новине ако имаш.“ Ја сам рекла: „Ја нисам чика него тета и немам новине.“ Испрва нисам разумела зашто ме зове „чико“, али онда сам се сетила да сам ошишана ( због прележане болести, нап.прир.), а војници су се томе (стајали су поред мене) много смејали. Успут се десило много смешних ствари, па ћу Вам, ако будем имала времена, писати како смо даље путовали. Довиђења. Не заборавите ме. Много пољубаца од свих нас Вама, мили мој. Ваша А.“

Породица је, пошто је Губернаторски дом у Тоболску очишћен и припремљен, смештена. Старање о Романовима преузео је, поред Кобилинског, стари револуционар Панкратов. Иако је робијао и био протериван у доба царског режима, он је према царским узницима био поштен и частан у границама могућности. Приметио је да су сви изузетно религиозни, и писао да се „читава породица бившег цара потпуно предаје једном истински побожном духу и осећањима“.

СВАКОДНЕВИЦА

Могли су да се крећу само по дворишту, што њима није било лако; цар Николај је волео физичке вежбе, али није имао много простора. Алексеј се играо са Кољом, сином доктора Деревенка, а царица је, због врућине, углавном била у кући. Грађани Тоболска су их радо поздрављали, слали намирнице, указивали поштовање. Породица је проводила вечерње време  у друштвеним играма, а цар им је читао. Мајци је писао: „Одлучио сам да опет прочитам све наше велике писце од почетка до краја (читам и енглеске и француске књиге)“. Ускоро је стигао Сидни Гибс доневши мноштво лепих књига за децу: енглеске пустоловне приповести, попут Алексеју омиљене књиге Ношени морем сер Самјуела Бејкера, романе Волтера Скота (Татјана и Анастасија су волеле Ајванхоа), Текерија, Дикенса и Рајдера Хагарда. Тражили су стално нове књиге из Петрограда.

На Малу Госпојину те, 1917, дозвољено им је да буду на Светој литургији у оближњој Благовештенској цркви. Пошли су пешке, гурајући Александру у инвалидским колицима кроз парк. Много народа их је чекало пред храмом, са истинским поштовањем.

Татјана је писала тетки Ксенији:“Невероватно је фино што имамо балкон који сунце греје од јутра до вечери. Лепо је ту седети и гледати људе како долазе и одлазе улицом. То нам је једина забава… Успевамо да се кугламо испред куће и играмо нешто као тенис, мада без мреже, наравно, чисто да останемо у форми. Онда шеткамо тамо-амо, да не заборавимо како се хода – укупно 120 корака, што је доста краће од палубе“.

Панкратов им, плашећи се за њихову безбедност, није дозвољавао да излазе у град. Цар је питао: „Зар се заиста плаше да бих могао побећи? Ја никад нећу оставити своју породицу.“

Тетка Ксенија и бака Марија су биле на Криму. Олга је писала Ксенији:„Нема сумње да је дивно тамо где сте ви. Море је тако плавичастозелено… Ми смо сви добро и живот нам је исти, дакле, нема ничег занимљивог о чему бих писала.“

Панкратов је сведочио да је цар био врло уздржан у коментарима о политичким догађајима, али да је бољшевичку револуцију схватио као  „гору и срамотнију чак од догађаја Смутног времена“.

Собарица Ана Демидова пише својој познаници:„Деци постаје врло досадно без редовних шетњи. Заиста, међу свитом влада страшна досада. Мраз, југовина, сунце – мрак. Дани лете. Увече читање наглас, вез или безик. Спремамо божићне поклоне. Двадесет првог изненада опет нису хтели да нас пусте да идемо у цркву, чак нам нису дали да одржимо службу код куће – све зависи од туђих каприца. А у оваква тешка времена нарочито чезнемо за црквом. /…/ Тешко је писати писма кад их други читају, али ја сам свеједно захвална што их имам.“

Татјана пише: „Све је тихо у нашем забаченом градићу. Лепо је бити далеко од пруге и великих градова, негде где нема аутомобила, већ само коња.“ У писму Валентини Чеботарјовој каже:„Чини нам се да живимо на некаквом далеком, предалеком острву где нам стижу вести из неког другог света.“