Ејми Кони Барет, паметна, образована, пристојна, а успут и лепа жена, притом мајка седморо деце и судија са веома успешном каријером, предложена је за највишу јуристичку позицију у Сједињеним Државама – судију Врховног суда.
Зашто онда феминисткиње не величају ову сјајну жену? Зашто нису срећне што је „једна од нас”успела у том мушком свету и разбила ону озлоглашену „стаклену таваницу”?
Одговор је једноставан: госпођа Барет је искрена хришћанка и залаже се за право на живот сваког зачетог детета. Другим речима, противник је абортуса.
Па добро, не можемо све да мислимо исто, али зар једна успешна жена и мајка не заслужује да је похвалимо, јер је и она ваљда, као што рекох, „једна од нас”која је успела, па макар и имала различита мишљења и вредности – у томе је поента слободног, демократског друштва, зар не?
Не, данашње феминисткиње су става – ко/која није с нама, тај/та је против нас. Веома инклузивно и толерантно с њихове стране.
Након номинације Баретове за Врховни суд, као одговор на паљбу увреда и претњи којом ју је либерална левица засула, појавила се једна фотографија која најбоље приказује разлику у вредностима две стране, тренутно сукобљене у Сједињеним Државама, и оличене у двема женама: глумицом Мишел Вилијамс и судијом Ејми Кони Барет.
Лево је Мишел Вилијамс, која је на додели Златног глобуса изјавила: „Не бих ово могла да остварим да нисам применила право жене на избор”. Чврсто стежући обема рукама хладну, металну статуу, она захваљује Богу што живи у земљи у којој је могла да абортира дете да би добила награду.
Десно је мајка седморо деце (од којих је двоје усвојено, а једно има Даунов синдром), професорка на правном факултету Нотр Дам у Индијани, судија Апелационог суда седмог округа и кандидат за судију Врховног суда САД.
Лајла Роуз, пролајф активиста и оснивач организације Live Action, прокоментарисала је то на свом налогу на Твитеру: „Ниједан трофеј није вреднији од живота једног детета. Жртвовање деце зарад остваривања снова потпуна је антитеза оснаживању улоге жена у друштву.”
Феминисткиње тврде да ће избор Баретове за судију Врховног суда довести до гажења права жена широм земље. Организација Планирано родитељство изјавила је да ће Баретова погазити све за шта се недавно упокојена судија Рут Бејдер Гинсберг борила читавог живота.
Седамдесетих година 20. века Гинсбергова је дала важан допринос кад је реч о присуству и улози жена у законодавству и уопште на радном месту. Према речима Ерике Бакиоки у чланку за часопис Политико, Гинсбергова је заслужна што је „натерала и закон и културу да преиспитају начине на које су жене сведене на улогу неговатељице, а мушкарци на онога ко издржава породицу”и „отворила врата новог доба у ком и мушкарци и жене подједнако могу да ходе свим стазама ка остварењу, ускладу са својим талентима и околностима.”
Међутим, Бакиокијева даље појашњава да је Гинсбергова сматрала да је абортус од пресудне важности за сексуалну једнакост. Но, легализација абортуса није омогућила женама да постану једнаке с мушкарцима већ је ослободила мушкарце одговорности која је нераздвојна од полног чина и уклонила обострану обавезу коју мајке и очеви имају: да се старају о деци коју су и зачели.
Ејми Кони Барет је представник нове врсте феминизма – или боље рећи оне првобитне, оличене у имену и делу првих феминисткиња које су биле отворено против абортуса: Елизабет Кејди Стентон, Сузан Б. Ентони, Елизабет Блеквел, Елизабет Едсон Еванс и друге. Тај феминизам не тражи само једнака права за оба пола већ захтева и једнаке одговорности, нарочито у домену породичног живота. Ерика Бакиоки наводи да „у том новом феминизму, полна једнакост није заснована на опонашању могућности мушкарца да путем абортуса окрене леђа непланираној трудноћи већ тражи од њега да заједно са женом испуни високи стандард одговорности, узајамности и бриге.”
Одговарајући на питање о томе како је успела да изгради каријеру и подигне велику породицу, Баретова, чији је муж такође адвокат, каже да је то заједнички успех ње и њеног мужа, да су на смену остајали код куће и гајили децу и на сваком кораку заједно процењивали шта је добро за породицу. „Деца су им увек била на првом месту, а посао на другом – па опет, они данас имају и дивну децу и успешне каријере“, закључује Ерика Бакиоки.
Узајамност, дељење одговорности, подела дужности, деца на првом месту – све су то квалитети природне породице и сигуран рецепт за испуњен и дуговечан брак и породичну срећу.
Сад смо открили топлу воду, зар не?
Коментари на чланак