Човек из Њујорка који је на телевизији уживо признао да је убио своје старије родитеље јер су „губили независност” сада се јавно залаже за легализацију потпомогнутог самоубиства.
Особа, идентификована као Лоренц Краус, признала је да је у септембру задавила оца и угушила мајку конопцем, тврдећи да су његови поступци били мотивисани „саосећањем” и „осећајем дужности” због нарушеног здравља и старости његових родитеља.
Краус је ово трагично признање искористио као основу за подстицање законодаваца да дозволе потпомогнуто самоубиство, тврдећи да људи који се налазе у сличним околностима — где вољена особа губи независност и њена патња изгледа неизбежна — треба да имају законско средство за решавање ситуације. Приметио је: „Морамо проширити закон тако да људи могу да се баве оваквим проблемима на хуман начин.”
Овај случај илуструје озбиљне ризике који су својствени легализацији потпомогнутог самоубиства. Показује како реторика саосећања и олакшања од терета може постати оправдање за одузимање живота уместо његове заштите. Чињеница да се неко ко је починио убиство сада залаже за правни оквир који олакшава смрт наглашава колико се лако може замаглити граница између бриге и принуде — између подршке и одобрења.
Његово оправдање — да су родитељи „губили независност” и да је стога његов поступак био милосрдан — одражава аргументе које често износе присталице потпомогнутог самоубиства: да је смрт пожељнија када се сматра да живот нема достојанство, аутономију или независност. Његовим речима: „Постоји 40 милиона бејби-бумера. Сви ће они проћи кроз овакве [старосне] проблеме.”
Друштво се мора одупрети промени од безусловног вредновања живота до вредновања живота само када испуњава одређене критеријуме независности или продуктивности. Ако логика потпомогнутог самоубиства добије правно упориште, опасност је да рањиви појединци могу осетити притисак — директан или индиректан — да окончају своје животе за наводну корист других или да би избегли да буду „терет”.